На природним ливадама, травњацима и ораницама производе се разне врсте кабастих хранива које заузимају значајно место у исхрани домаћих животиња. То је нарочито изражено код преживара и копитара, којима служе као основна храна, а ако је квалитетнија може да послужи за продукцију меса, млека, вуне и других производа. Квалитетно ливадско сено садржи сирове протеине као зрно овса или јечма. Сено луцерке садржи још више протеина, минералних материја и витамина, као и угљених хидрата и сирових масти.
Највећи значај сено има у зимском периоду, мада се може користити и током целе године. Сено је веома важно због нормалног функционисања дигестивних органa преживара, убрзава развој преджелуца код младих преживара, стимулативно делује на кретање хране кроз дигестивни тракт, смањује могућност појаве дислокације сиришта, повољно делује на синтезу млечне масти. Сено има и своје недостатке. По хемијском саставу и хранљивој вредности једно је од најваријабилнијих хранива. Припрема сена представља најстарији начин конзервисања сточне хране јер се користе природни извори енергије сунца и ветра. Хранљива вредност сена зависи од климатских услова, састава земљишта, момента косидбе, висине кошења.
Најквалитетније сено добија се од зелене масе покошене у ранијем стадијуму вегетације, тј. пред цветање или почетком цветања. Косидба ливадских трава обавља се кад искласа најбројнија биљна врста. Код легуминоза кошење треба обавити у почетку појаве цветних пупољака. Каснијом косидбом добијају се већи приноси, али се губи у квалитету. На природним травњацима косидбу треба обавити на висини од четири сантиметара, а на вештачким на пет-шест сантиметара. Сушење сена се од давнина обавља на земљи помоћу ветра и дуготрајним дејствoм сунца где се добија сено слабијег квалитета са високим садржајем сирових влакана и смањеним садржајем протеина и каротина. Дужина сушења сена зависи од низа чинилаца: од процента земљишне и ваздушне влаге, дебљине откоса, окретања, температуре ваздуха итд. Дуго лежање покошене масе у откосима успорава раст и регенерацију биљака испод покошене биљне масе. Последњих година се све више користе различити конзерванси сена за недовољно осушену биљну масу, са влагом већом од 20% и мањом од 30%, у циљу спречавања губитака органске материје, стварање микотоксина и загревање масе. Конзерванси су на бази пропионске киселине. Примена ових једињења је једноставна (активна материја се раствори у води и са тим раствором се прска сено у откосу након чега се балира, али ако сено садржи више од 30% влаге оно се прво мора досушити). Додавање кухињске соли у количини 0,5-2%је исто начин конзервисања сена. Со се додаје равномерним расипанјем по слојевима сена дебљине 40 до 50 сантиметар. Улога соли је везивање влаге и стварање неповољних услова за развој плесних и других микроорганизама.
ГУБИЦИ ПРИЛИКОМ СУШЕЊА СЕНА
Проценат губитака зависи од топлоте и трајања сушења (треба да траје што краће). Киша и роса могу да направе губитке до 65% минералних материја, 35% шећера и 20% протеина и каротина. Најмања је штета ако киша пада одмах после кошења. Механички губици су највећи и настају ломљењем и опадањем лишћа. Губици настају због ломљења и растура нежних делова биљке, што је нарочито изражено код легуминоза. Са обзиром да лишће садржи око три четвртине хранљивих материја, његовим губитком значајно се смањује хранљива вредност сена. Губици услед дуготрајног деловања сунчевог зрачења или кише првенствено се односе на смањење садржаја каротина, који је важан за опште стање и плодност животиња. Лепо сачувана зелена боја сена је најбољи индикатор да је у току сушења сачуван садржај каротина.
Саветодавац сточарства Косовка Јакшић
