Među brojnim umereno-kontinentalnim i suptropskim voćnim vrstama, kruška zauzima jedno od centralnih mesta u ljudskoj ishrani. Ona je od starina gajena u baštama ljubitelja voća na svim kontinentima. Sa razvojem voćarstva, njen značaj je rastao, tako da sada u svetskoj proizvodnji, među jabučastim vrstama, dolazi na drugo mesto, odmah posle jabuke, dok u međunarodnoj trgovini zauzima četvrto mesto, posle agruma, banane i jabuke. Kruška spada u red najrentabilnijih voćnih vrsta jer njeni plodovi, posle jabuke i jezgrastog voća (orah, lešnik i badem) imaju veoma dugu sezonu potrošnje. Potrošnja kruške počinje u drugoj polovini juna, a završava se krajem aprila. Pored konzumne (stone) potrošnje, njeni plodovi mogu se koristiti i u konzervnoj industriji, kao i preradi u kompot, džem, marmeladu, sok i za spravljanje rakije kruškovače. Kruška je jedna od najstarijih voćnih vrsta.
I zašto kažemo „pao s kruške“?
O rasprostranjenosti kruške i značaju njenih plodova u ishrani antičkih naroda postoje pisani tragovi i artefakti toga vremena. U srednjem veku, za vreme Nemanjića, kruška je gajena u dolinama Ibra, Zapadne Morave, Rasine, Toplice, Timoka i Lima. „Nisam pao s kruške“ – reći će neko kad hoće da istakne kako nije lud, glup, naivan, blesav, budala i sl. Zašto baš s kruške? Zbog čega su glupost, smušenost, neljubaznost i slične negativne ljudske osobine povezane upravo s tim, a ne sa nekim drugim drvetom ili voćkom (recimo, jabukom, ili trešnjom i sl.)? Objašnjenje za to može se naći u knjizi Rečnik srpskih narodnih verovanja o biljkama. „U suprotnosti sa jabukom“ – piše tu Čajkanović – „kruška se smatra za zlo drvo, za drvo zlih demona. U narodnim pripovetkama pod kruškom skupljaju se đavoli… Na krušci nalazi se i veštica. Da kruška može imati za veštice privlačnu snagu, vidi se i iz jedne slavonske varijante poznate formule koju veštice govore kad se mažu mašću da bi poletele: ’Ni o kladu ni o panj, ni o drvo ni o kamen, ni o krušku Todorovu’. Stara kruškova drveta kod našeg su naroda na zlu glasu.“ Iako je kruška, po Čajkanoviću, „u staroj religiji, izvesno, imala bolji ugled i čak uživala izvestan kult“, za šta se navode i brojni primeri, naš narod ju je uglavnom doživljavao kao „zlo drvo“, na kome se skupljaju demoni, đavoli, veštice i druga zla čudovišta, pa čak i sama Smrt. Zato je one koji bi se slučajno našli u tom društvu, na krušci, pa pali s nje, narod smatrao ludim, glupim, nerazboritim i sl. Međutim u nekim krajevima kruška ima i bolje ugled u narodu. Tako se u okolini Đevđelije narod na drugi dan Vaskrsa skupljao i sa sveštenikom išao do stare kruške koju je sveštenik pričešćivao. Ovaj čin predstavlja simboličnu žrtvu krušci.U srpskom narodnom predanju kruška se takođe koristila za magijsko odstranjivanje bolesti. Takođe se kruška često prinosila kao dar dušama mrtvih. U nekim krajevima tokom praznika na krstove pokojnika njihovi rođaci stavljaju kruške.
Kako je kruška osvojila svet
Kruška (lat. rod Pyrus) vrsta je drvenaste biljke iz porodice Rosaceae. Postoji preko 6.000 kultivara domaće jabuke. „Divlje“ vrste roda Pyrus mogu hibridizovati, slično ostalim rodovima u potfamiliji jabuka (Maloideae), ali se prirodni areali ovih vrsta ne preklapaju i time je pojava hibridizacije bila sprečena. Sa neolitskim širenjem poljoprivrede, ljudi veštački dovode u kontakt „divlje“ vrste i počinju domestifikaciju. Postoje dva naziva za domestifikovane (domaće) kruške – Pyrus communis (evropska) i Pyrus pyrifolia (dalekoistočna). Ove dve vrste (i njihovi kultivari) nastale su kroz dva nezavisna procesa domestifikacije, pre 500. p. n. e. Neki kultivari evropske domaće kruške su možda nastali hibridizacijom P. communis sa vrstom P. reqelii. Po Vavilovu, domestifikovana kruška vodi poreklo sa prostora Centralne Azije, tačnije Severnozapadni planinski predeli Himalaja odlikuju se velikim bogatstvom formi kruške. Potraga za tačnim mestom nastanka kruške potvrdila je naučnu pretpostavku uglednog sovjetskog biologa i genetičara Nikolaja Vavilova (1887–1943) da se izvor neke biljne vrste nalazi na onom geografskom području gde je njena raznolikost najveća. Prema istom naučniku, 15 vrsta koje pripadaju ovom rodu su preci plemenitih i današnjih sorti krušaka. Kasnije se s ovog područja širila u Iran, Malu Aziju pa preko Grčke u Evropu i na ostale kontinente. U naše krajeve, pretpostavlja se da su prve pitome kruške donete iz Grčke i Turske, a kasnije i sa područja današnje Italije. Prema podacima svetske organizacije FAO (2013) iznosila je nešto više od 25,2 miliona tona. Glavni proizvođač je Kina sa 17,3 miliona tona, što čini čak 60% od ukupne svetske proizvodnje. Za njom slede SAD, Italija,Argentina i Turska. Najveći proizvođači kruške u Evropi su Italija, Španija, Belgija i Francuska, kako po ukupnoj proizvodnji, tako i po ukupnim površinama pod kruškom. Za sortiment kruške je karakteristično da nije tako dinamičan u odnosu na jabuku i drugu vrstu voća. U proizvodnji u svetu danas dominiraju sorte koje su stvorene u 18 i 19 veku, kao što su: vilijamovka, konferans, fetelova, društvenka, boskova bočica i druge. Razlog je taj što je dug proces u oplemenjivanju ove kulture, kao i u činjenici da je vrlo teško uklopiti u jednoj sorti osobine visokog kvaliteta ploda i otpornosti prema značajnim patogenima. Potreban je veći broj godina povratnog ukrštanja, a pri tome imamo poligeni karakter u nasleđivanju ovih značajnih agronomskih osobina. Prema podacima Privredne komore Srbije, izvozimo ovo voća na strano tržište, pre svega rusko, a građanima preostaje da kupuju uvozne sorte kruške za konzumaciju po dvostruko većim cenama od domaćih. To govori o neorganizovanoj i skromnoj proizvodnji ovog voća, odnosno nedostatka sirovine za domaće potrebe. Potrošnja kruške u Srbiji je mala i skromna i iznosi 1 kg po glavi stanovnika, za razliku od Evrope, gde ona iznosi 5 kg po glavi stanovnika. Prinosi iz godine u godinu veoma variraju, tako da prinosi mogu biti u jednoj godini 68.752 tone, a već u sledećoj 33.645 tona. Sirova kruška je 84% voda, 15% ugljeni hidrati i sadrži zanemarljive količine proteina i masti (pogledajte tabelu). Kruška u serviranju od 100 g pruža 15 grama ugljenih hidrata, zanemarljivu količinu masti i proteina, i 57 kalorija. Ona je umereni izvor prehrambenih vlakana i ne sadrži druge esencialne nutrijente u znatnim količinama (tabela, USDA nacionalne baze podataka nutrijenata).
Stare autohtone sorte kruške
Karamanka
Naša zemlja je bogata velikim brojem starih autohtonih voća koji su se gajile ili se gaje na našem području od davnina. Među kruškama, pored stare Lubeničarke,odnosno Bostanke, naš narod najviše je sadio staru dobru Karamanku. Karamanka je posebna sorta kruške, veoma starog porekla. U Srbiju je stigla iz Male Azije, iz grada Karamana po kom su je i “krstili” u našem narodu. A ušla je i u narodnu pesmu i na poštansku marku. Drvo Karamanke srednje je bujno i može rasti u visini i do 12 m. Plod sazreva u drugoj polovini avgusta, krupan je i težak od 150 do 200 grama. Plod je žuto-braon boje, sočan, aromatičan, slatko-nakiselog ukusa, u sušnim godinama ima opor ukus. Kada se mlada Karamanka zasadi vrlo rano počinje da rađa i prorodeva redovno. Bitan razlog zbog čega je Karamanka toliko rasprostranjena je činjenica da je gotovo imuna na bolesti, mrazeve, sušu, toplotne udare i vruć vetar. Ne zahteva posebna tretiranja i pogodna je za organsku proizvodnju. Cvetni pupoljci izmrzavaju tek na temperaturi od -25,5 °C. Slabija osobina ove autohtone sorte kruške je oprašivanje. Polen joj je loš, oprašivači nepoznati. Kalemi se sa divljom kruškom i dunjom BA-29. Idealna je za sadnju u dvorištu jer će praviti lep hlad, a deca će bezbedno moći da se penju po njenoj krošnji i beru plodove bez straha od pesticida.
Lubeničarka (Bostanka)
Autohtona sorta – Lubeničarka odnosno Bostanka je, stara srpska sorta ovog voća. Nekada su je naši preci rado sadili jer je vrlo otporna na sve vremenske uslove, velike mrazeve i čestu bolest koja napada voće, kao što je čađava krastavost. Dobila je ime po lubenici jer izgleda tako – pokorica joj je zelenožuta, a meso rozikasto do tamnocrveno. Plod je sitniji, slatko-kiselog ukusa, vrlo sočan. Sazreva početkom avgusta. Drvo lubeničarke raste u visinu do 3 m. Prve godine rod je manji, a sa godinama sve obilniji. Kod kalemljenja važno je znati da najbolji rodi na dunji BA-29. Za podlogu se koristi i dunja MA. Zbog izuzetne otpornosti koju smo već pomenuli i zbog sve učestalije organske proizvodnje u Srbiji, ova domaća sorta kruške vraća se u srpske bašte i dvorišta.
NASTAVAK U SLEDEĆEM BROJU
Dobro jutro broj 576 – April 2020.
