Насловна ТЕМЕ ЖИВОТ Krupajsko vrelo – raj na zemlji

Krupajsko vrelo – raj na zemlji

1730

To Krupajsko vrelo godinama gledala sam samo na slikama. Nekako mi se nije dalo, nikako put na tu stranu da me povede. I iskreno, onako ljudski priznajem, zavidela sa svima onima koji bi svoje fotke stavljali na društvene mreže, hvalili se lepotom prirode i nezaboravnim doživljajem brzaka i vodopada. E, došlo je vreme da i ja krenem. Usput, obiđosmo manastir Zaovu, zatim domaćinstvo Jeremić u najmedenijem selu u Srbiji Kamenovu, gde se poneki dobro podnapiše ponuđenih rakija, i tako veseli krenusmo dalje prema manastiru Gornjak. I sve je lepše od lepše, sve je nestvarno, raj na zemlji, bez preterivanja. Reka Mlava koja nas je usput pratila, po legedni, kod Gornjaka je utihnula. Kažu tu je Tiha Mlava, jer je na tom mestu kneginja Milica saznala za pogibiju kneza Lazara, te je od tuge i reka zaćutala.

Obiđosmo manastir, poslušasmo monaha, zahvalnog što još postoje ljudi koji vole i žele da posete manastire, celivasmo čestice moštiju svetog Kneza Lazara i krenusmo dalje. Put do Vrela u nekim momentima i nije bio baš prijatan. Meni nije smetalo, ali se kuma koja je sedela do prozora u trenutku kad se nađosmo nad liticom, nagla na mene.

– Ovako mi je nekako sigurnije, bar ne gledam dole – kaže pribijajući se uz mene. Meni, navikloj na takve situacije, bi milo što baš uz mene oseti tu dozu sigurnosti, ali mi ne bi milo što mi ruku stisnu jako, onako do krvi. Šta ću, ćutim, kuma je to.

Od Gornjaka do Vrela nekih dvadesetak minuta vožnje, taman koliko da se otpeva dve-tri pesme, da se atmosfera zagreje, a kosti pripreme za kratko pešačenje. Stade autobus na parking, malo dalje od samog vrela, nekih tristotinak metara. Gospođe, one starije koje su se stalno pitale kako će i šta će, već su na čelu kolone. Poskakuju, dok mi mlađi što ćutasmo, pokušavamo da ih sustignemo. Džaba, treba zauzeti busiju u restoranu, naručiti hranu i tek onda krenuti u šetnju.

I odjednom puče lepota, kao iz bajke, kao oni predeli što ih na televiziji vidite i poželite da se u trenutku tu prebacite. Nestvarno zelena ogleda se u vodi, prelazi u plavu, pa u zelenu, pa to oko ne može da sagleda. Sve se pomešalo, cvrkut ptica, kreket žaba, žubor brzaka, ne znaš gde, na koji stranu pogledati. Trčim desno, pa levo, pa slikam, snimam, sve bih u trenu, sve. Pomislih, „bože hvala ti na ovako lepom danu, na lepom vremenu, na ovom zemaljskom raju“.

– Vidi patke, ovo sa zelenom glavom je garant patak. Jao što su lepe! – doziva me sestra, oduševljena prizorom jata pataka koje plovi po Krupaji, ko da u životu patku nije videla. Kako dozva mene tako se skupiše i ostale žene, sve bi da slikaju, da se dive. Povukoh sestru za ruku, pa preko travnjaka, do iza vodenice, gde su ribnjaci, stazom ka izvorištu i vodopadu. Usput gledam pastrmke, velike, manje, male, najmanje, krcati ribnjaci, rukom da zahvatiš dve bi u isti mah uhvatio, ako ne i više. I opet ne znam šta bih pre, da l’ bih slikala, da li bih snimala, da li samo da sedim i uživam, da udišem lepotu i mir.  Ovo postoji u Srbiji, i ovo je Srbija, prelepa, a naša.

Tekst i foto: Zorica Dragojević