Dušan Kostić iz sela Brzan kod Batočine napravio je na deset hektara imanja farmu jelena lopatara. Nakon povratka sa dvodecenijskog rada u Austriji, ispunio je svoju davnašnju želju, ljubav i hobi spojio je sa lovnim turizmom. Na njegovoj farmi, koja je retka u Šumadiji i šire, živi preko 50 ovih gracioznih životinja, a među njima je i retka vrsta belog jelena.
Jelenima je ovaj Šumadinac bio opčinjen još od malih nogu, a već sa 18. godina postao je lovac. Kada se vratio iz Austrije u Brzan, počeo je da otkupljuje parcele u brdima iznad doline Velike Morave. Najteže je bilo spojiti male posede u jednu celinu, ali do 2015. godine uspeo je da taj posao privede kraju. Uradio je još i elaborat, registrovao farmu po propisima, ogradio imanje od 10 hektara, napravio čeke i kupio prve jelene.
Žive kao na slobodi
– Po elaboratu, u ovom brdu na farmi ima dovoljno prostora za 200 jelena. Ja ih imam pedesetak. Poenta kod jelena je da imaju dovoljno vode. Moraju da postoje solišta, hranilišta, mesto za karantin u slučaju bolesti, zatim spremišta za seno, košare za kukuruz. Iako su životinje u ograđenom, zatvorenom prostoru, one moraju da se osećaju i da imaju iste uslove kao da su slobodne u prirodi – kaže Kostić.
Njegov cilj je da pomogne razvoju lovnog turizma u ovom delu Srbije.
– U čekama u šumi je kompletan smeštaj, mogu da prenoće, imaju krevet, frižider, roštilj, televizor i internet. Lovački dom sam napravio preko puta moje kuće u selu, gde je kao i u svakom drugom smeštaju. A ovako opremljenih čeka ima uglavnom kod mene. Sam sam sve projektovao, crtao i gradio.
Leti ih hrani priroda, zimi Dušan puni hranilišta
A, kada je sve bilo gotovo, 2015. godine u Crnoj Gori, ispod Lovćena pazario je prve jelene. Kupio je ukupno sedam lopatara i dovezao ih na farmu. Danas je stado daleko brojnije, teško ih je raspoznati među drvećem u bagremovoj šumi, ali jednog je najlakše uočiti.
– To je beli jelen lopatar. Imam za sada jednog. U matičnom stadu na Lovćenu bio je jedan beli i verovatno je neki od ovde donetih poneo njegove gene. Ovo mu je treća godina i planiram da za dve godine postane alfa mužjak, kako bi ih imao što više. Podjednako je lep, graciozan, brz, snažan, kao i klasični, on nije albino, jednostavno je takva rasa – objašnjava Kostić.
Da čuvanje i gajenje jelena nije lak posao i zahteva mnogo truda, svedoči i sam domaćin, pogotovo zimi.
– Obezbedim od 10 do 15 traktorskih prikolica kukuruza, koji gajim na tri hektara zemlje. Nisu neki ljubitelji sena, ali i to moram da ostavim u hranilištima. Da nemaju dovoljno hrane, ne bi bili u dobroj kondiciji. Na kraju, podrazumeva se da, ako čuvate životinju, morate da je nahranite kako treba. Kad su gladni, dođu, jedu i vrate se u šumu. Pošto vole mir i tišinu, uglavnom dolaze noću da jedu – dočarava nam Dušan ćudi ove životinje.
Ne trpe tremove ni nadstrešnice
Iako imaju tremove i nadstrešnice, jeleni će ostati na otvorenom bez obzira kakvo je vreme.
– Oni spavaju napolju i dok pada sneg. Stabla su njihova prirodna zaštita, a to su i plašljive životinje, teško je s njima uspostaviti kontakt. Imaju svoj ritam i životne cikluse. U oktobru se pare, posle devet meseci košuta donosi mladučne na svet. Interesantno je da je to uvek jedno, nikada dva mladunčeta. I nikada se nije desilo da ono ugine. Majke ih uvek dobro očuvaju. Zanimljive su i njihove borbe rogovima. Rogovi ih svrbe i to je način da ih odbace. Ne radi se ni o kakvim borbama do smrti – kaže Dušan.
Svaki jelen lopatar posle pete godine je u takozvanom super zlatu sa rogovima. Lovci koji dolaze na njegovu farmu imaju različite motive.
– Nekog interesuje trofej, odnosno rogovi, a nekog meso. Ne dozoljavam da se puca u ženke, jer su u matičnom jatu. Drugi razlog je što košute češće donose na svet muške mladunce. Najdraže mi je kad prodam živog jelena, jer znam da će nastaviti da trči nekim drugim proplancima.
Tekst i foto: Biljana Nenković
