Intenzivna voćarska proizvodnja diktira izbor sorti koje donose veći prinos i krupnije plodove. Kako kaže inženjer poljoprivrede i zaštite bilja, Veroljub Kačarević, iz Vinče kod Topole, u poslednje vreme beleži se blagi porast potražnje za starim sortama, čiji su plodovi ukusniji i skuplji. Naročito je to izraženo kod jabuke i kruške.
Porodica Kačarević se već čitav vek bavi i proizvodnjom sadnica, a na kraju ove, prolećno- rasadničarske proizvodnje, primećuju porast potražnje sa starim sortama jabuka.
– U poslednje vreme ima interesovanja za stare sorte, pogotovu za jabuke kolačare i budimke. Kožara je počela da se sadi i na ozbiljnijim površinama, jer je ona poznata po tome što je retka voćka koju mogu da jedu i dijabetičari. Potražnja ove jabuke na našem tržištu je veća i ona je poslednjih godina duplo skuplja od, recimo, ajdareda – kaže Veroljub Kačarević.
Zasadi kožare po površini ne mogu da pariraju plantažnom uzgoju komercijalnih sorti, ali ovaj mali pomak budi nadu. U poslednjih nekoliko sezona u rasadnicima se od starih sorti krušaka traže i karamanka i lubeničarka. Te sorte uglavnom kupuju hobisti i vikendaši, koji žele u dvorištu da imaju što više vrsta voća i koji ne žive od voćarske proizvodnje.
Samo Francuzi biraju zbog ukusa
– Stare sorte su otpornije na bolesti, pa potreba za zaštitom je manja. Nove sorte voća daju veće prinose i uz nešto nižu cenu, ostvaruje se se dobit. Ovakav trend zapravo diktira današnje tržište. U SAD-u i Engleskoj kupcima je važniji izgled voća od ukusa. Kriterijumi su im da su jabuke ujednačene veličine, intenzivne boje, da na oko lepo izgledaju i da mogu dugo da stoje – dodaje Kačarević.
Kačarević tvrdi da u celoj Evropi jedino još Francuzi biraju na osnovu ukusa, dok u ostalim zemljama je presudan vizuelni doživljaj. Zbog takvih trendova na tržištu, pre svega psihologije kupaca, pojedine voćne vrste se čak beru i pre sazrevnja.
– Breskve, nektarine i šljive koje idu na inostrana tržišta se često rano beru, da bi izdržale put. Zeleno ubrani plodovi nikada ne mogu da imaju isti ukus kao oni koji su sazreli na stablu. Jer, tek tada su sočni i slatki. Ovo je još jedan dokaz da je izgled bitniji od ukusa. Odgovor na pitanje zašto je to tako, ne mogu da daju stručnjaci za poljoprivredu, već neko drugi. Kožara nije atraktivna jabuka, jer na plodu mestimično ima boju rđe i hrapavu pokožicu, ali joj je aroma zaista vrhunska – dodaje Kačarević.
Kožara je u Srbiji počela da se sadi pre jednog veka i nekada je bila primarna sorta. Meso joj je sočno, kiselkasto, zelenkasto- bele boje. Za berbu stiže u oktobru, a plodovi mogu da opstanu do januara. Stablo sporo raste, ali je dugovečno i snažno, a poznata je po tome što je otporna na bolesti. Spada u odomaćene sorte, jer se smatra da je poreklom iz Francuske.
S druge strane, budimka, o čijem sortnom poreklu se vodi debata, bila je najzastupljenije voće za izvoz u periodu između dva svetska rata. U pojedinim izvorima se tvrdi da se sa područja Požege, godišnje izvozilo po nekoliko desetina hiljada tona ove jabuke. Budimka je uglavnom jabuka brdsko- planinskog područja i najbolje uspeva do 800 metara nadmorske visine.
– Sadnice budimke se danas uglavnom kupuju za okućnice. Pogodna je i za organsku proizvodnju. Na terenu se mogu videti impresivna pojedinačna stabla, stara po 80 godina, koja daju i do hiljadu kilograma jabuka i to u ekstenzivnim uslovima gajenja. Ova stara sorta cenjenija je za preradu, nego za stonu upotrebu, ali i takva ima svoje kupce – kaže Veroljub Kačarević.
Tekst i foto: Biljana Nenković
