Danas u svetu ima mnogo rasa, koje za svaku zemlju imaju naročito značenje.
Najviše koza ima u Indiji (oko pedeset pet miliona), a u Evropi je najznačajnija Švajcarska, kao zemlja odličnog kozarstva.
Ova zemlja dala je nekoliko rasa, od kojih je svakako najznačajnija tzv. sanska koza, danas najrasprostranjenija od svih kao meliorator, a svakako najvažnija rasa u Evropi.Sanska koza nastala je sistematskom selekcijom i pravilnim odgajivanjem u kantonu Bern, u dolinama reka Sime i Sane (po kojoj je i dobila ime), a to je visoravan od 1.000 do 2.100 metara nadmorske visine, obilne alpske paše i relativno vrlo povoljnih uslova za gajenje.
Koza sanske rase je prilično visoka, živahna, veoma dobre mlečnosti. Glava je srednje dužine, ravnog profila. Oba pola su šuta. Vrat je dugačak i tanak, s minđušama. Trup je dugačak, ali uzan. Grudi su uzane, ali razvijene po dubini. Leđa, slabine, sapi i butovi slabo su muskulozni. Leđna linija je ravna, a sapi oborene. Noge su suve, jake i tanke. Visina grebena je od 70 do 90 centimetara. Koze su teške 40 do 60 kg, a jarčevi i više od 80 kg. Boja je bela, s žutim odsjajem, a dlaka kratka i glatka kod koza, dok jarčevi imaju duže dlake na grudnom delu i po grebenu. Jarčevi imaju izraženu bradu, dok je ona kod koza mala, te je skoro i nemaju.
Plodnost sanske koze je vrlo dobra – daje dva jareta, ali i tri i četiri. Prosečna mlečnost ove koze u Švajcarskoj 1962. godine iznosila je 654 kg mleka sa 3,47 odsto masti u laktacionom periodu od 270 dana. Znatan broj grla daje više od 1.000 kg mleka, a rekordi prelaze 2.500 kg mleka godišnje. Godine 1961. postignut je rekord sanske koze u Švajcarskoj – 1.430 kg mleka sa 3,9 odsto masti za 329 dana muže. U Velikoj Britaniji rekord je 2.855 l mleka za 365 dana, a u SAD 1.885 kg mleka za 278 dana laktacije. U Izraelu je prosečna mlečnost umatičenih koza 1960. bila 1.035 kg mleka, a rekord 2.293 kg mleka za 277 dana laktacije, sa 2,8 do 3,4 odsto masti (sa 55 kg mlečne masti). Najveća dnevna količina mleka je 10,75 kg.
S obzirom na izraženu mlečnost, ova rasa je izvožena u razne zemlje sveta, od Amerike do Japana i od bivšeg Sovjetskog Saveza do Izraela, te su na njenoj osnovi stvoreni tipovi sanske koze u tim zemljama. Ova rasa je sklona raznim oboljenjima, zbog čega nije svugde i odmah uspela, naročito ako dođe u slabe uslove uzgoja.
Pored osetljivosti, karakteristično samo za ovu rasu je da je odnos polova nejednak – otprilike dve trećine muških prema jednoj trećini ženskih grla, uz vrlo veliki procenat hermafroditizma (oko 8 odsto), što se dovodi u vezu s njihovom šutošću.
Francuska alpska koza (alpina) potiče iz francuskih Alpa, a odatle se proširila u mnoge zemlje sveta. Kod stvaranja ove rase korišćena je dugogodišnja selekcija na visoku proizvodnju mleka, zbog čega spada među najmlečnije rase. Na prvi pogled, neodoljivo liči na jelena. Ima živahne oči, uši su uspravne, a nos je obično plav.
Za razliku od sanskih i togenburških koza, francuska alpska ima širok dijapazon boja i obeležja, koje zbog toga imaju francuska imena: Con Blanc, bele grudi i crne zadnje delove tela, s crnim ili sivim oznakama na glavi; Con Clair, ista kao Con Blanc, osim što je grudni deo žutomrk, ili boja šafrana; Chamoisee, crnkasto ili mrko telo, s crnim papcima i nogama, crnom leđnom linijom i često crnim licem; Con Noir, suprotno od Con Blanc, s crnim grudima a belim zadnjim delom tela, Sundgan, crne boje, s togendburškim obeležjima; Pied, šarena.
Francuska alpska koza je krupna životinja i grublje je građe. Visina grebena ženskih grla je 70 do 80 cm, a muških 90 do 100 cm. Dužina trupa iznosi 80 do 90 cm kod ženskih, a 100 cm kod muških grla. Prosečna težina koza je 60 do 80 kg, a jarčeva 80 do 100 kg. Predstavlja najrasprostranjeniju rasu koza u Francuskoj, jer čini 70 odsto ukupnog broja koza u ovoj zemlji. Oko 70 odsto koza francuske alpske rase nalazi se pod kontrolom mlečnosti u Francuskoj. Mlečnost ove rase iznosi 500 do 800 l u toku jedne laktacije koja traje oko 280 dana. Rekorderke proizvode i više od 900 l u toku godine.
Životinje oba pola su s rogovimai ili bez njih. Francuska alpska koza je izvožena, i još uvek se izvozi u mnogo zemlje sveta, kao i u našu zemlju. Naša zemlja je nekad bila poznata po svojoj domaćoj primitivnoj kozi koja je bila uglavnom čuvena po svim našim planinskim i karstnim predelima. Uz nju se u malom broju nalazila i sanska koza, koja je posle Prvog svetskog rata uvožena radi popravke domaće koze i koja je s domaćom davala vrlo dobre meleze. Domaća brdska koza pripada grupi primitivnih balkanskih koza, koje vode poreklo od Capr prisca. Albanija, Grčka i Bugarska gaje ovu kozu i danas. Gaji se pod najtežim uslovima, tj. nalazi se tamo gde druge domaće životinje ne mogu da pronađu dovoljno hrane za svoje održanje.
Domaća brdska koza je mala, laka i vrlo živahna rasa, otporna na oskudne uslove gajenja, u kojima se jedino i nalazi, brsteći ili pasući po planinskim terenima, uglavnom zajedno s ovcama ili gajena sama ili u nekoliko primeraka na karstu, dok je u okolini gradova uglavnom gajena sanska koza ili njeni melezi. Vižljasta je i vrlo temperamentna. Vime joj je slabo razvijeno, malo i pokriveno nešto grubljim dlakama, što je u vezi s prilično slabom mlečnošću. Visina grebena varira prema uslovima odgajivanja, ali se uglavnom kreće između 60 i 80 cm, retko i više. U vezi s time je i težina, koja je kod koza između 25 i 45 kg, a kod jarčeva 35 do 70 kg.
Jarad je po rođenju teška oko 2,5 do 3 kg, a po odbijanju (sa dva meseca starosti) oko 10 kg. Celo telo (osim njuške, papaka i donjeg dela repa) obraslo je dlakom (kostret), koja je gusta, gruba i dugačka (izuzev na glavi i po nogama, gde je kratka). Kod jarčeva je često između rogova dugačka, čineći kao neki perčin, koji pokriva dobar deo čela. Dlaka se obično šiša, te se po kozi dobija prosečno 300 do 400 g dlake, a od jarčeva i po 1 kg. Boja dlake je različita, najčešće crvenkasta ili siva, ali i crna i kestenjasta i mrka i šarena, a najređe je bela. Neki sojevi imaju kraću dlaku. Domaća koza je snažne konstitucije, skromna u ishrani, čvrsta i otporna, a vrlo dobro podnosi suvoću i toplotu.
Spretna je po vrletima, odlično hoda i nije nikakav probirač hrane, ali ipak najviše voli da brsti razno šumsko drveće i šiblje, zbog čega je bila jako podesna za nekadašnje nomadsko i polunomadsko gajenje,te je bila i velika štetočina šuma.
U bivšu Jugoslaviju uvožene su švajcarske rase koza radi oplemenjivanja naše domaće koze. Od tih rasa najviše je značaja imala sanska koza, čiji su melezi s domaćom kozom pokazali veću mlečnost, veću plodnost i nešto veću živu meru. Prosečna mlečnost meleza iznosila je 508 kg mleka u laktaciji od 257 dana.
Ovoliko povećanje išlo je u prilog meleženju, ali je tome uzrok svakako i bolja ishrana dobijenih potomaka, koji su obično gajeni u malom broju u domaćinstvu. Ovakvi melezi, gajeni privezani uz kolac, kao jedno ili dva grla, pokazali su se vrlo dobri za radnike u okolini velikih gradova, gde se koza takođe često gaji kao „krava siromaha”.
Domaća bela koza je nastala kao rezultat ukrštanja balkanskih koza nižih područja s jarčevima sanske koze. To su melezi s vrlo različitim nivoom proizvodnje i jako neujednačene boje i spoljašnjosti. Celo telo im je dobro obraslo dugom dlakom, a ima i veliki broj grla koja su obrasla kratkom dlakom. Boja dlake nije ustaljena rasna odlika, tako da ona može da bude bela, crna, smeđa, a ima čak i šarenih grla. Takođe, proizvodna svojstva nisu ustaljena kod ove rase koza.
Domaća bela koza ima slabu telesnu konformaciju. Ima visoke noge, dobro izražene zglobove i čvrste papke. Životinje su sposobne za duga pešačenja u potrazi za hranom čak i po najlošijim terenima. Vime je različitog oblika i bolje razvijeno nego kod balkanske koze. Odrasle koze su u proseku teške oko 40 kg, a jarčevi oko 50 kg i više, što zavisi od uslova držanja.
Domaća bela koza u poređenju s balkanskom rasom ima znatno bolje izraženu sposobnost za proizvodnju mleka. U poboljšanim uslovima spoljne sredine, prosečna godišnja proizvodnja mleka kod domaće bele koze se kreće od 100 do 200 l, čak i više, što zavisi od uslova držanja.
Od 100 koza u toku godine se dobije 180 jaradi u proseku. Na ovu rasu otpada najveći procenat koza koje se danas gaje u našoj zemlji. U poslednje vreme ulagani su određeni napori u poboljšanje životne performanse ove rase, a takođe i ukrštanja (najčešče sa sanskom rasom) radi proizvodnje produktivnijih meleza.
R. D. J.
