Kopaonik, poznat i kao „srebrna planina”, najveći je planinski masiv u Srbiji. Pruža se od severozapada ka jugoistoku dužinom od 75 kilometara, dosežući u srednjem delu širinu od oko 40 kilometara. Sa skoro 200 sunčanih dana godišnje, ovaj biser, jedinstven u Evropi, s pravom se može nazvati i planina sunca, koja se nalazi na prelazu primorske ka kontinentalnoj klimi.
Povoljni prirodni uslovi omogućili su razvoj bogatog i raznovrsnog biljnog sveta – brojne vrste listopadnog i zimzelenog drveća, žbunova, cvetnica, paprati, mahovina, lišajeva i gljiva, od kojih su mnoge retke i lekovite, što od davnina privlači brojne istraživače.
U ove blagodeti uverili su se i naši gljivari i istraživači. Proteklih deset godina Mikološkogljivarski savez Srbije i iskusni članovi gljivarskih društava “Niš”, “Novi Sad”, “Kopaonik” i “Petrovac na Mlavi”, obilaze terene na području Nacionalnog parka “Kopaonik” u okviru projekta popisa samoniklih gljiva. – Do sada je evidentirano nekoliko stotina vrsta, od kojih su neke prvi put zabeležene na teritoriji Srbije – kaže dr Bojan Šeguljev iz Novog Sada, i naglašava da su najbrojnije u avgustu i septembru, ali se mogu sakupljati i do prvih mrazeva. Gljivarima su najprivlačniji vrganji i lisičarke, koje se komercijalno eksploatišu, a pronalaze ih u šumama smrče. Krupniji primerci vrganja obično se skrivaju na većim visinama, u žbunovima borovnice i kleke.
Sem pomenutih vrsta, ovde se sreću i smrčci (Morchella), puhare (Lycoperdon perlatum), krasnice (Russula paludosa, R. cyanoxantha, R. virescens), mlečnica (Lactarius piperatus), đubretara (Coprimus comatus), blagve (Amanita cesarea), sunčanice (Macrolepiota procera), šampinjoni (Agaricus silvicola, A. nivescens, A. semotus), bukovače (Pleurotus ostreatus), ali i ciganska pečurka (Cortinarius caperatus), ariševa ovčarica (Suillus grevillei), kuštrava sunčanica (Chlorophyllum olivieri) i mnoge druge važne za mikologe i naučnike.
Kopaonik obiluje i otrovnicama. Ponekad se dogodi da se čitava šuma zacrveni od muhare (Amanita muscaria). Tu su i veoma otrovne ušiljena pupavka (Amanita virosa), panterovka (Amanita pantherina), ludara (Boletus satanas), smrdljiva suncobranka (Lepiota cristata), ali i smrtnootrovna zelena pupavka (Amanita phaloides).
Blagva je poznata i kao kneginja, jajčara, kajsijevača i bulinxa. Tipična je termofilna letnja pečurka. Odlično podnosi sušu i visoke temperature. Prepoznaje se po mesnatom naranxastom šeširiću iscrtanom po ivici, prečnika od osam do dvadeset centimetara. Kod mladih gljiva je poluloptast, a kasnije raširen. Visoka i puna drška je žuta. Na njoj visi žutobela suknjica i završava se u beloj kožastoj čvrstoj opni koja izbija na površinu zemlje gde raste. Meso ove gljive je na preseku belo, ne menja boju, ali je ispod kožice šeširića žućkasto. Ukus je jedinstven. Cenjena je ne samo kod nas, već i u svetu. Od nje se mogu pripremati razna jela, ali je ukusna i sirova. Mlade gljive se mogu zameniti sa zelenom pupavkom, a kasnije s muharom.
Đubretara je poznata i kao gnojištarka ili mastiljarka. To je gljiva visokih šeširića, prečnika od tri do osam centimetara. U početku su cilindrični, kasnije otvoreni, iscepkani po ivici, koja vremenom tamni, a na kraju postane crna masa (tečnost) koja pada na tlo u blizini gljive. Listići su gusti, a drška visoka petnaestak centimetara je šuplja, pri dnu zadebljala i nosi prsten koji vremenom otpadne. Meso je belo, tanko, bez mirisa i ukusa. Odlična je za jelo, čak jedna od najboljih, ali i lekovita. Koristi se dok je mlada, pa se njeno mekano i sočno telo topi u ustima. Međutim, prilikom korišćenja velike gnojištarke potreban je dodatni oprez. Ona sadrži koprin, otrov koji se ne razlaže termičkom obradom, pa ako se nekoliko dana pre ili posle upotrebe pije akohol, koprin će izazvati tzv. antabusni sindrom. Javljaju se mučnina, crvenilo lica i grudi, povećan krvni pritisak, ubrzan puls i osećanje straha. Uprkos dramatičnim efektima, trovanje je uglavnom bezopasno, a simptomi prolaze posle nekoliko časova.
Ciganska pečurka je jestiva, prijatnog ukusa i mirisa. Šeširić joj je loptast, žućkastosmeđe boje sa sivkastim prelivima. Ponekad je i žućkasto-narandžast. Mesnat je, i dok je mlad ima paučinastu opnu. Listići su beličasti, gusti i završavaju uz dršku koja je svetla. Loptasta je, puna i s prstenom. Meso je žućkasto i mekano. Ne može se koristiti mnogo, pošto je veoma često napadaju insekti. Raste od jula do oktobra u mešovitim šumama. Ne može se zameniti s otrovnim kortinarijusom.
Ariševa ovčarica, koju nazivaju i prstenjak i vrganj, ima zlatnožuti šeširić, sluzav, sa cevčicama, koje su prirasle uz dršku. Drška je mesnata, puna, žutosmeđa sa svetlijim prstenom. Meso je žuto i ne menja boju. Veoma je ukusna gljiva koja se priprema kao i drugi vrganji, s dosta crnog luka, s tim što se prethodno oljušti sluzava opna koja prekriva šeširić. Koristi se samo šeširić, jer je drška često crvljiva, neupotrebljiva. Raste u četinarskim šumama, ispod ariša, ili po ivicama ariševih šuma.
Kuštrava sunčanica, ili američka, ranije svrstavana u rod Macrolepiota, napredovanjem nauke premeštena je u rod Hlorophilulum. To je krupna gljiva sa šeširićem prečnika i do 20 centimetara koji je obrastao beličastim ljuspicama, po kojima je gljiva i dobila ime. Ima listiće zelene boje i zbog toga je jedinstvena među sunčanicama. Šešir joj je mesnat, odvojen od drške na kojoj se nalazi prsten. Raste na suvim terenima. Prilikom korišćenja izaziva tegobe, pa je potreban oprez, iako nisu zabeleženi teži slučajevi trovanja.
D. Radivojac
Dobro jutro broj 539 – Mart 2017
