U selu Konjuhu, smeštenom na levoj obali Zapadne Morave između Kruševca i Trstenika, nastale su prve zadruge u periodu nakon Velikog rata. Davne 1924. osnovana je zemljoradnička zadruga „Kalemar“ koja je, s nešto starijim zadrugama iz Velike Drenove, Milutovca i Medveđe, bila nosilac proizvodnje kalemova vinove loze koje smo sve do 1991. izvozili širom Evrope i sveta, a najviše u SSSR.
Piše: Zorica Dragojević
U tom potezu sela su veoma živopisna i jedinstvena po mnogo čemu u Srbiji. Još za potrebe spomenika Kraljevine SHS vadio se kamen peščar iz Belovodskog peščara. Ovde se razvila i moravska rozeta, ugrađivana u srednjovekovne manastire. Iz tog i takvog Konjuha potiče Neša Kojić. Iz tog sela Neša je 2015. godine otišao u Švedsku, da u ovoj dalekoj zemlji prenosi tehnike kalemljenja, naučene u ranom detinjstvu, kada je, pomažući starijim kalemarima, sticao znanje i džeparac.
Zašto Evropa zabranjuje uvoz srpskih kalemova?
– Kalemarstvom se bavim od malih nogu – kaže. – Svako dete u selu je sa sedam godina imalo neki svoj kalemarski nož i imitiralo starije, „kvareći lozu“ (podlogu 2. klase) i razvijajući ljubav i strast prema toj proizvodnji. Većina mojih vršnjaka ovladala je veštinom kalemljenja sadnica u 5. razredu i odlazili su povremeno kod drugih da „kaleme za pare“. Uveče bi posle škole izlazili u centar sela i čekali da nas neki domaćin pita: „Mali, hoćeš li da pođeš sutra da mi kalemiš za pare“. Ponekad bismo i sami pitali ima li slobodnih mesta za nas, i uvek je poneko bilo. Posle škole mogli smo da iskalemimo 500 do 800, a za celi dan od 1.000 do 2.000 komada loza, što je danas pojam za 90% zaposlenih u evropskim rasadnicima.
Učenje za kalemare je uvek bilo praćeno manjim povredama, tako da je seoska ambulanta imala pune ruke posla od početka marta do sredine aprila, najviše oko dece, ali i za poneko previjanje iskusnih kalemara. Svi su oni samouki i istog stila kalemljenja, seća se Neša i dodaje:
– Mi ga nazivamo klasičnim kalemljenjem, a ono je u svetu poznato kao engleski stil kalemljenja. Ovo je ujedno i najzahtevniji, ali u praksi najbolji stil, jer je spojno mesto najjače, i najbolje srasta podloga sa kalem-grankom.
Naš stil kalemljenja poznat je u svetu, ali je uvoz kalemova iz Srbije zabranjen u Evropi.
– Naši kalemovi se mogu saditi u Švedskoj – kaže naš sagovornik, ali je uvoz iz Srbije zabranjen u EU za sve vrste koštičavog voća: šljiva, kajsija, breskva, nektarina, trešnja i orah. Razlog je u tome što Srbija nije ispunila standarde kontrole kvaliteta koje propisuje EU. Sa druge strane, mogu se izvoziti sadnice jabuke, dunje i kruške.
Problem nisu samo standardi, već i deficit matičnih podloga.
– Kod nas je deficit tipa matične podloge koju traži nordijsko tržište. To je A2, Malus bitefeld i manje tražene podloga B9 i MM106. Najveći deficit u Evropi prošle godine bio je kod trešnje, ali na žalost, biljni pasoš Srbije bio je problem za to tržište. U Švedskoj postoje preporuke da se sade „klimatizovane sorte“, ali znam iz priče da su naši ljudi, vraćajući se s odmora, donosili mnoge sorte u Švedsku, sadili ih i one su opstajale. Lično sam se uverio na primeru vinove loze, koja je mnogo zahtevnija od voćnih zasada. Sve je stvar opredeljenja države, jer se tamo gaji samo ono što ima podsticaj i što donosi sredstva – objašnjava Kojić.
Jeftina radna snaga povećava profit pojedinaca
Neša konstatuje da su kalemari u Srbiji danas prepušteni tržištu i sebi:
– Trenutno kalemari u Srbiji ne funkcionišu kao nekad, kada su iza njih stajale zadruge, već su prepušteni tržištu i liberalnom kapitalizmu. Postoji nekolicina krupnih proizvođača koji su potisnuli zadruge i preuzeli njihove uloge. Oni dominiraju u otkupu i izvozu sadnica u inostranstvo.
Postoje, međutim, i kalemari koji to rade uslužno. To je za naše kalemare, kako kaže Neša Kojić, način da izađu u Evropu:
– U cilju ostvarivanja profita, pojedini proizvođači su se odlučili za uslužno kalemljenje voćnih sadnica. Njima dolazi materijal iz EU, podloge za kalemljenje i kalem-granke (plemke), a kod nas se samo obrađuje podloga, seku plemke, kalemi i parafiniše. Takav materijal se vraća nazad u Evropu, jer to što njima nedostaje je veština i brzina tog dela procesa proizvodnje. Ako bi se oslanjali na svoju radnu snagu, imali bi pet puta manju proizvodnju. Tako je naš zlatni zanat postao jeftina radna snaga u službi profita pojedinaca – zaključuje Kojić.
