Piše: Biljana Nenković
Kada bi zapuštene livade i ledine bile zasejane medonosnim biljem, pčele i ljudi bi bili srećna bića na planeti. To kažu šumadijski pčelari koji zagovaraju ideju da više sejemo biljke koje daju najviše nektara. Ovo, dakle, nije priča samo o pčelarima i njihovim komšijama, nego apel da o pčelinjoj paši razmišljamo sistematski i radimo sistemski.
Kako dobiti dovoljno zdravog meda – pitanje je koje se nameće u eri kada se sve više sumnja u kvalitet ove namirnice. Pčelari kažu da je prvo potrebno obezbediti pčelama dovoljno zdrave hrane. Dugogodišnji pčelari Bojan Ilić, Dušan Ristović i Ivan Vasiljević, svi iz Šumadijskog okruga, zalažu se da se što više seju medonosne biljke. Jedna od njih je i facelija.
Nova ispaša daleko od zagađenja
Dušan Ristović iz sela Gornje Goločelo kod Knića tvrdi da nam je više nego ikada potrebna organizovana sadnja ili setva medonosnih biljaka.
– U ovom delu Šumadije ima dosta bagrema, ali ja ipak na svojim livadama sejem medonosne biljke. Godinama ubeđujem i komšije da to isto rade, kako bi pčele kontinuirano imale hranu. Setva medonosnih biljaka posebno je važna kod stacioniranog pčelarstva, gde nema seljenja košnica. Medonosne biljke treba sejati tamo gde su i košnice, dakle, u čistim i zdravim sredinama, daleko od zagađenja. Imate na stotine hektara zapuštenih parcela na kojima raste korov, a one bi itekako mogle da budu korisne – kaže Ristović.
Njegov kolega, Bojan Ilić, iz sela Trska kod Rače, na svom imanju, gde drži i košnice, ima pola hektara zasejane facelije. Ona je značajan izvor nektara i polena za pčele.
– Facelija obilno i dugo cveta. U toku vegetacije može da obezbedi od 100 do 450 kilograma meda po hektaru, a u dobrim godinama i sa dve setve do 1.000 kilograma. Optimalne temperature za faceliju su od 16 do 24 stepena Celzijusa. Poznata je kao jedna od najmedonosnijih biljaka i bilo bi dobro kada bi i komšije na slobodnim parcelama zasejale faceliju ili neko drugo medonosno bilje. A verujte mi, u našem selu bar trećina parcela stoji neobrađena – kaže Ilić.
Facelija se seje od kraja februara do marta, a sazreva za 45 dana. U punom cvatu je preko mesec dana. Ali, zanimljivo je da tokom cele godine, pa i kada je gotovo kraj decembra, može da se nađe poneki cvet, ako je vreme toplo. Jednogodišnja je biljka, ali nakon završetka cvetanja ponovo se zaore i poseje sredinom jula. Tako krajem avgusta stiže za zimsku pašu.
Pčelinjaci bez seoba i bez „praznog hoda“
Facelija je idealna jer dospeva u periodima kada pčele nemaju drugu pašu. Zato apelujem na sve koji imaju slobodne parcele da je sami poseju ili da to omoguće pčelarima čije su košnice u blizini. Tako će pčele imati dovoljno hrane od maja do septembra. Samim tim biće i manje seoba pčela i imaćemo autentične proizvode s određenog područja – objašnjava Ilić.
Najbolji i najskuplji med
Kod pčelara facelija je posebno cenjena. Jedan cvet ove biljke daje do 4,5 miligrama nektara sa koncentracijom šećera od 28 odsto. Mnogi pčelari se slažu s konstatacijom da ne postoji bolja biljka za pčele od nje. Potrebno joj je 13 sati dnevnog svetla da bi započela cvetanje, a otporna je na hladnoću i sušu. S druge strane, med od facelije spada u najskuplji i ima specifičnu prozirno belu ili svetložutu boju, dok u košnicama daje ljubičastu nijansu. Dok cena za bagremov ili livadski med dostiže 800 dinara, za med od facelije je oko 1.000 dinara za kilogram.
Tako bismo imali stacionarno pčelarstvo, što je daleko povoljnije i jeftinije. U tom slučaju moglo bi da se govori i o biopčelarstvu, jer bi nam polja medonosnih biljaka u okruženju bila poznata i svaki pčelar bi bio siguran da nisu tretirana i da su daleko od izvora zagađenja – kaže Vasiljević.
Ivan Vasiljević iz sela Ilićevo kod Kragujevca desetak godina je profesionalni pčelar i predavač u SPOS-u. Kaže da bi se sejanjem medonosnih biljaka sistemski rešio problem kontinuirane ispaše pčela. Njegov pčelinjak je blizu bagremove šume, ali kada bi u blizini bila polja medonosnih biljaka, koje sezonski stižu, pčele bi tokom većeg dela godine bile namirene.
Facelija (Phacelia tanacetifolia) jednogodišnja je biljka, poreklom iz Amerike, tačnije, Kalifornije. U Evropi su počeli da je gaje u 19. veku. U poslednje vreme gaji se za akumulaciju azota u zemljištu, i za tu svrhu se seje kao postrni usev, jer tokom vegetacije usvaja oko 150 kilograma azota po hektaru. Nema posebnih zahteva i može se gajiti na svim tipovima zemljišta.
Zbog sitnog semena, za setvu facelije potrebno je dobro pripremljeno zemljište. Seje se na dubini od 1,5 do 2 centimetra u redove na razmak od 20 centimetara. Specifična je po tome što je klijanje semena inhibirano sunčevim svetlom, te ono ne sme ostati na površini. Za setvu je potrebno od 5 do 10 kilograma semena po hektaru.
Slična je korovu. Naraste od 60 do 90 centimetara. Počinje da se grana već u donjem delu stabljike. Latice su u gornjem delu ljubičaste, a pri dnu prelaze u belu boju. Jedna biljka sadrži od 5.000 do 7.000 cvetića. Ona je leguminozna biljka, što znači da se na njenom korenu razvijaju bakterije koje su sposobne da vežu elementarni azot iz vazduha. Koren prodire u dubinu do 70 centimetara i srazmerno je gust.
Na taj način popravlja strukturu zemljišta, a odumiranjem ostavlja značajne količine organske materije i vezanog azota, što ovu biljku čini pogodnom za poboljšavanje loših zemljišta. Po završetku cvetanja biljka se zaore, zbog čega je pogodna i za zelenišno đubrenje vinograda ili voćnjaka.
