Kisela bašta slabije rađa

Hrana, proizvedena na kiselom zemljištu, može biti kontaminirana teškim metalima kao što su olovo, hrom, kadmijum i radioaktivni elementi.

Popravka kiselog zemljišta najčešće se postiže kalcifikacijom, a kad se analizom zemljišta utvrdi da je kiselost 6 ili ispod 6, kalcifikacija je neophodna da bi se postigli visoki prinosi i da bi se sprečila destrukcija zemljišta.

Intenziviranjem poljoprivredne proizvodnje i nekontrolisanom upotrebom mineralnih đubriva, a sa druge strane smanjenom upotrebom organskih đubriva, povećali smo kiselost naših zemljišta. Kisela zemljišta nisu pogodna za gajenje većine biljaka, pa je neophodno da takva zemljišta popravljamo.

Kiselost zemljišta, njegova pH vrednost, jedna je od najbitnijih karakteristika zemljišta i veoma bitan faktor uspešne poljoprivredne proizvodnje, kako na malim zasadima, tako i na hektarskim površinama. Neodgovarajuća kiselost najčešće je prouzrokovana intenzivnom agrotehnologijom, nekontrolisanom ili nepravilnom upotrebom mineralnih đubriva, uticajem kiselih kiša i odsustvom organskih đubriva. Na kiselim zemljištima dobija se manji i lošiji prinos, a hrana, proizvedena na takvom zemljištu, može biti kontaminirana teškim metalima kao što su olovo, hrom, kadmijum i radioaktivni elementi. Pojačana kiselost jedna je od glavnih uzroka niskih prinosa, biljke se slabije ukorenjavaju pa je i korišćenje biljne hrane veoma slabo. Gajene biljke su u takvoj sredini „gladne”. Struktura kiselih zemljišta je narušena, pa se takva zemljišta u uslovima suše stvrdnjavaju i pucaju, a u uslovima vlage postaju lepljiva te je obrada takvih zemljišta otežana.

Stanje kiselosti zemljišta neophodno je utvrditi pre samog podizanja zasada, što predstvalja prvi korak u planiranju proizvodnje. Najpouzdaniji način jeste napraviti analizu zemljišta. U zavisnosti od tipa proizvodnje koja se planira, zemljište se uzorkuje na dve dubine, a to je za povrtarske i ratarske useve sa dubine od 0 do 30cm, a za voćarske kulture sa dubine od 30 do 60cm. Na osnovu analize zemljišta dobija se precizna vrednost pH i stanje kiselosti zemljišta. 

Svaki usev zahteva određen stepen kiselosti da bi mogao da se razvija, a osim toga, kiselost utiče i na dostupnost, kako hraniva u zemljištu, tako i hraniva koja se unose đubrivima, što znači da se pravilan plan đubrenja može napraviti samo nakon urađene analize zemljišta. Stanje kiselosti zemljišta ukazuje na to da li zemljište zahteva popravku pre podizanja zasada ili ne. Ako uzmemo u obzir statistički podatak da je 60% zemljišta u Srbiji kiselo, u rasponu od veoma kiselih od pH 4 do blago kiselih od pH 5-6, najčešća mera popravke je kalcifikacija kojom se kiselost koriguje do nivoa pogodnog za gajenje useva. Kada je pH vrednost u opsegu od 6,5 do 7,0 idealna je za većinu useva i obezbeđuje najbolju dostupnost hraniva. Dejstvo pH na dostupnost hraniva je takvo da već pri pH 5 dolazi do sporog reagovanja fosfora s aluminijumom i gvožđem, te formiranja manje rastvorljivih formi koje biljci nisu dostupne, a formiraju se i toksične forme aluminijuma. Nasuprot kiselom zemljištu je alkalno, sa pH vrednošću iznad 7, što izaziva nedostupnost mikrohraniva (azot, fosfor, kalijum) neophodnih za razvoj useva.

Dodavanjem krečnjaka smanjujemo kiselost

Kalcifikacija predstavlja unošenje kalcijum-karbonata, tj. krečnjaka u zemljište. Krečnjak koji se koristi za kalcifikaciju može biti u različitim formama, kao fino samleveni kalcijum-karbonat, laporac, pečeni kreč, gašeni kreč, saturacioni mulj i dolomit. U zavisnosti od pH vrednosti zemljišta, procentualnog sadržaja kalcijuma u krečnom materijalu koji se koristi za kalcifikaciju, kao i mehaničkog sastava zemljišta i prisustva organske materije u zemljištu, određuje se način primene kalcifikacije. Na primer, kalcijum-oksid ili živi kreč sadrži 70% kalcijuma, dok dolomit sadrži 30% kalcijuma, što treba imati u vidu kod određivanja količine krečnjaka koji će biti primenjen.

Kalcifikacija se obavlja kada na njivama nema useva, najbolje u vreme zaoravanja strnjike. Kreč se zaore sa strnjikom i zgorelim stajnjakom, ima dovoljno vremena za njegov preobražaj i za mešanje sa zemljom do proleća, kada će se obaviti setva. Kreč treba da je dobro usitnjen i ravnomerno raspoređen pre zaoravanja. Dejstvo kalcifikacije traje u proseku 3-4 godine.

Značajna mera popravke zemljišta je i humifikacija – povećanje sadržaja humusa u zemljištu koja se postiže unošenjem organskih đubriva u zemljište (stajnjak, kompost, treset, glistenjak). Takođe, preporučuje se zelenišno đubrenje tj. setva biljaka koje rastu i stvaraju veliku količinu organske materije – grahorica, uljana repica, crvena detelina, i zaoravanje u trenutku kada se postigne najveća zelena masa (u cvetanju). Dovoljne količine humusa u zemljištu povoljno deluju na fizičke, hemijske i biološke osobine zemljišta, a sam humus je ogledalo plodnosti zemljišta. Humus je izvor hrane i energije za zemljišne mikroorganizme, njihovom razgradnjom, mineralizacijom dobijaju se hraniva pristupačna biljkama, naročito azot, kao i ugljendioksid koji služi za fotosintezu.

Redovna analiza zemljišta, na svake tri godine, kontrolisano đubrenje, posebno đubrivima koja sadrže sumpor ili amonijak, sačuvaće zemljište od ekstremnih pH vrednosti, i time omogućiti proizvođačima da postignu optimalnu pH vrednost u dužem vremenskom periodu, što će njihovu proizvodnju učiniti održivom. Pravilno rukovanje zemljištem obezbeđuje očuvanje zemljišta, kao resursa koji nije obnovljiv, uz mogućnost ekonomične proizvodnje.