Deda Jovo Mijatović uredno je beležio zapise sa suđenja, računajući da će jedini pravi sudija – vreme – pokazati ko je bio u pravu. Na suđenju u Goraždu 1957, kada je tužilac tražio kaznu zatvora u trajanju od tri godine jer je „podrivao zdravstveni sistem Socijalističke Republike BiH“, u obrazloženju je stajalo da je između ostalog bio društveno opasan jer je ugrožavao radni narod koji je zbog uzimanja njegovih lekova i čajeva, „gubio hiljade radnih dana kada je obnova zemlje bila najvažniji zadatak“.
Shvatajući da je đavo odneo šalu i da niko od advokata neće da ga brani onako kako je on mislio, najčuveniji balkanski travar otkazao je usluge advokata i odlučio da se sam brani. Svoju odbranu izneo je pred sudijom koji se tresao od straha jer je sud u Goraždu opkolilo nekoliko hiljada ljudi koji su tražili da narodni lekar bude pušten na slobodu, što je do tada bilo nezabeleženo u Titovoj Jugoslaviji. Pred prepunom salom suda u kom su morali biti otvoreni prozori da bi narod slušao suđenje, deda Jovo je, prema zapisima dr Milana Soldatovića, u svoju odbranu između ostalog rekao:
– Prvi pisani spomenici o upotrebi prirodnih lekovitih sirovina za lečenje nalaze se na Dalekom istoku, naročito u Južnoj Aziji i severnoistočnoj Africi. Kinezi, druže sudija, imaju prve pisane spomenike o upotrebi trava za lečenje još od pre 2.500 godina. Tada je napisan Pent-Sao, klasično medicinsko delo u kome su dve knjige posvećene isključivo biljnim lekovima. U vedama, induskim svetim knjigama, spominju se mnogi biljni lekovi. U starom Egiptu obilato su se koristile biljne droge za lečenje – poput bunike, žalfije, majorana, bršljena, šafrana, polena, lincure i ostalih. U vreme Grka i Rimljana lekovito bilje bilo je najskuplje na pijacama jer se koristilo za spremanje lekova. I vi meni sada hoćete, druže sudija, da zabranite da to kažem narodu i da me ućutkate tako što ćete me strpati u zatvor. Vi možete meni i navući nevolju, ali ovaj narod će se lečiti na svoju volju i nema te sile kojom ćete mu zabraniti da se leči onako kako on misli da je najbolje. Vi možete da mislite da su ti naši mladi farmaceuti izmislili medicinu, ali ovaj narod što se okupio ispred ulaza, većinom je rođen početkom ovog veka i dobro se seća da se i tada narod lečio i preživljavao, iako po Bosni nije bilo niti jedne apoteke, već samo prodavnica bilja…
Dok je deda Jovo ovo govorio narod je napolju toliko negodovao da je pretilo da provali u sud i napravi do tada neviđen skandal i sramotu za mladu jugoslovensku komunističku državu. Najviši funkcioneri BiH bili su pod uzbunom, jer nisu ni sanjali da tako nešto može da se dogodi u Bosni. U brzini je pronađeno solomonsko rešenje da se deda Jovo osudi uslovno jer niko nije imao rešenje kako da se rastera više od pet hiljada ljudi koji su opkolili Goražde.
Svojim čajevima za krvni pritisak Jovo Mijatović je svojevremeno digao i Tita pa je, prema proverenim informacijama Dragoša Simovića, „najveći sin naših naroda i narodnosti“ bio obavešten šta se zapravo događa u Goraždu i verovatno je i sam sugerisao najvišim bosanskim funkcionerima šta da se radi. Posebno je interesantno da se skoro identična situacija dogodila i u Opštinskom sudu u Rogatici samo godinu dana kasnije, kada je narod ponovo odbranio svog doktora kome je jedino verovao. A, travar sa Romanije nastavio je da ga leči…
Lekovitim travama Jovo Mijatović nije smetao samo farmaceutskoj industriji, već uveliko i kozmetičkoj industriji koja je bila u punom zamahu šezdesetih godina. Profesor Miajlo Protić, koji je priredio knjigu recepata najčuvenijeg balkanskog travara, napisao je da je kozmetička industrija barem jednako kriva za višegodišnji boravak deda Jove po bosanskim zatvorima, jer da je u to vreme njegov, na primer, recept protiv peruti mogao da dođe do širokog broja potrošača, brojni šamponi protiv peruti koji su se pojavili početkom sedamdesetih godina prošlog veka, ostali bi na rafovima parfimerija i prodavnica širom bivše Jugoslavije. Jedan od ovih recepata isprobao je i autor teksta koji može potvrditi da su razni specijalni šamponi bleda senka deda Jovinog umeća u skidanju najdosadnije i najupornije pošati s ramena i revera.
Jovo Mijatović postao je praktično najveći medijski problem ne samo Bosne, već i čitave bivše Jugoslavije. Njegova suđenja bila su svojevrsni spektakl, pošto je narod uspevao da sazna gde se održavaju i masovno odlazio da mu pruži podršku. Zato je, prema svedočenju njegovih tamničara, prema njemu primenjivana „prekršajna strategija“. Drugim rečima, na suđenjima je osuđivan na uslovne kazne i puštan kući da bi se narod razišao, a onda je hapšen za razne sitne prekršaje koji su mu aktivirali uslovnu kaznu.
Tako je ostajao u zatvoru i sklanjan iz svoga sela Zagajaca, dok ga je narod strpljivo čekao, a poštari donosili hiljade pisama iz čitave zemlje. Međutim, vremenom je postao narodni junak, poštovan i hvaljen i van granica zemlje, što mu je donelo i svetsku slavu jer se tekst o čudotvorcu sa Balkana pojavio u mnogim najuticajnijim svetskim listovima, pa čak i u „Tajmu“, odakle je za njega saznao i američki predsednik Nikson. On je od Jove tražio pomoć za svoju ćerku, više verujući njemu nego najuticajnijoj američkoj porodici Rokfeler koja je vlasnik i Centra za istraživanja raka i tamošnjih farmaceutskih fabrika.
Tako je novinar koji je pisao o deda Jovi citirao i srpske narodne pesme poput one „Kraljević Marko i vila“, u kojima se jasno vidi da je glavni lek junaka naše istorije bilo lekovito bilje. Posebno je bilo „opasno“ što su te pesme u to vreme mirisale na srpski nacionalizam, i to opet u „Tajmu“ čiji se prvi broj proslavio slikom partizana na naslovnoj strani koji drži podignuta tri prsta u centru Beograda kao tradicionalni srpski pozdrav i koji je od tada bio trn u oku jugoslovenskih komunista jer je, po njihovom mišljenju, propagirao srpski nacionalizam. A tekst o deda Jovi je počinjao stihovima:
“Zašto vilo, da te Bog ubije ,
Zašt’ ustreli pobratima moga?
Daj ti bilje onome junaku,
Jer se nećes nanositi glave…”
Iz čitavog teksta provejava da je junak Jovo Mijatović. A da narod poručuje vlasti da se neće nanositi glave ako mu ne dozvoli da biljem leči ljude. Tako je deda Jovo postao velika glavobolja komunista i moralo se naći hitno rešenje.
U zajednički okvir:
Prvi recept za visok krvni pritisak
Napraviti mešavinu od sledećih vrsta trava: seme ovsa (zobi) 5 grama, koren pirike 5 grama, smrekove bobe (istucane) 10 g. Ovu mešavinu staviti u sud i nasuti litar vode. Sve kuvati dok ne uvri četvrtina tečnosti, tako da u sudu ostane oko 750 grama. Ovaj čaj procediti i piti najmanje 40 dana.
Drugi recept za visok krvni pritisak
U sud staviti 10 grama karanfilića i nasuti 250 grama vode. Ostaviti sve da odstoji 24 sata. Na sat pre jela piti dve supene kašike ove tečnosti.
Treći recept za visok krvni pritisak
U sud staviti 10 grama istruganih morskih oraščića, dodati dve supene kašike meda i 250 grama vode, pa sve razmutiti. Pre svakog jela popiti po dve supene kašike ove mešavine.
Bez obzira na to koji se recept koristio, deda Jova je za hipertenziju preporučivao da se pre svakog jela pojedu bar dva čena belog luka.
A.P.
Dobro jutro broj 569 – Septembar 2019.
