Kod nas su retke bašte u kojima se ne gaji po neki struk paprike. U onim većim leje su i šire i duže, a među baštovanima se često čuje da im paprika ne ide baš od ruke. I zalivaju je, i đubre, a paprika im sitnija i kržljavija od one na pijaci. Neki čak i odustanu od setve i rasađivanja i, da se ne bi „badava jedili“, odu na pijacu.
Mi vam savetujemo da ne odustanete, već da „proučite“ zahteve ovog povrća. Naime, paprika, kao retko koje povrće u različitim fenološkim fazama razvoja traži druge hranljive elemente za rast, plodonošenje i sazrevanje. Zato, krenimo iz početka, od rasađivanja.
Vreme rasađivanja zavisi od sorte
Na otvorenom polju paprika se rasađuje kada prođe opasnost od kasnih prolećnih mrazeva, odnosno kada se temperatura vazduha ustali na 15 stepeni i krene da raste.
Paprika, presađena po hladnom vremenu i u hladno i vlažno zemljište, sporije se ukorenjuje, počinje da žuti, dugo ne formira listove i kasnije počinje da cveta. Ne odgovara joj ni kasno rasađivanje, jer tada se skraćuje period vegetacije, što može imati za posledicu slabije sazrevanje plodova onih sorti koje se beru u fiziološkoj zrelosti, odnosno kada pocrvene. Mlade biljke se teže ukorenjuju i kada su visoke temperature vazduha, i kada nema padavina ni uslova za navodnjavanje. Ukoliko su povoljni vremenski i zemljišni uslovi, rasađivanje za ranu proizvodnju počinje poslednjih dana aprila i početkom maja, za srednje ranu od 10. do 25. maja, a za kasnu proizvodnju od 25. maja do 10. juna.
Paprici odgovaraju plodna, strukturna zemljišta, dobrog vodno-vazdušnog režima i povoljnih fizičko-hemijskih osobina. Dobri predusevi su joj jednogodišnje leguminoze, strnine i trave, a loši biljke iz familije Cucurbitaceae (krastavac, tikvice), kao i iz familije Solanaceae (paprika, paradajz, krompir, patlidžan). Preporuka je da se paprika ne gaji u monokulturi, već da se na istoj parceli sadi posle četiri do pet godina.
S obzirom na to da se rasad za ranu i srednjeranu proizvodnju gaji u zaštićenom prostoru, potrebno je da se pre presađivanja na otvoreno polje dobro okali. Kaljenje mladih biljaka počinje nedelju dana pre planirane sadnje na otvorenom, čestim i sve dužim provetravanjima, kao i smanjenjem broja zalivanja, ali s povećanjem zalivne norme, da bi se biljke podstakle da formiraju jači koren. Kvalitetan rasad paprike treba da ima šest do osam lepo razvijenih listova, da je stablo visoko do 25 cm i da ima dobro razvijen koren. Ovo povrće se najčešće sadi na rastojanju 50 – 60 x 20 cm, 40×30 cm ili 30×30 cm, mašinski ili ručno na dubinu od pet-šest cm, ne dublje. Prilikom rasađivanja, važno je postići što ravnomerniji raspored biljaka unutar reda.
Voda uvek „na dohvat korena“
Svaku fenološku fazu paprike prati svojevrstan zahtev za odgovarajućim hranivima, pa dobar izbor vrste i količine đubriva može biti presudan za pravilan rast i prinos. Ovo povrće ima slabo razvijen koren i slabo i sporo usvaja vodu, ali ima razvijenu lisnu masu, zbog koje je potrebno da joj voda bude uvek „na dohvat korena“. Najbolje je kada postoji mogućnost da se zaliva sistemom kap po kap, jer se tako hraniva ne spiraju, već ostaju dostupna biljkama.
S prihranom paprike treba početi posle rasađivanja, a radi boljeg ukorenjavanja, prednost imaju vodotopiva NPK đubriva u kojima je odnos hraniva 10:40:10. Za svaku biljku se planira jedan gram. Hraniva se ubacuju u sistem za navodnjavanje.
U fazi vegetativnog porasta, u sistem za navodnjavanje se dodaju vodotopiva N:P:K đubriva formulacije 20:20:20+ME (mikroelementi), u količini jedan do jedan i po gram po biljci. Na početku cvetanja vodotopivim N:P:K đubrivom formulacije 10:40:10 + ME u količini od jedan i po do dva grama po biljci, uz dodatak jedan i po gram po biljci kalcijum-nitrata ovo povrće se prihranjuje jednom nedeljno. Kada paprika počne intenzivno da raste, preporučuju se vodotopiva N:P:K đubriva s većim sadržajem kalijuma, obično su to formulacije 20:10:40+ME, a u količini od dva do dva i po grama po biljci, uz dodatak kalcijum-nitrata. Za svaku papriku se obezbedi po jedan i po gram, a dodaju se takođe jednom nedeljno, ali odvojeno. Kalcijum ne treba mešati u istom tanku sa N:P:K đubrivom, ne zato što će štetiti biljkama, već zato što može začepiti dizne.
Kada plodovi počnu da dobijaju boju, ponovo se „štimaju“ hraniva. To je period kada se i dalje koriste vodotopiva N:P:K đubriva s većim sadržajem kalijuma, najčešće formulacije 20:10:40+ME, a za svaku papriku se i dalje planiraju dva do dva i po grama, uz dodatak mikroelemenata i kalcijum-nitrata – dva grama po biljci. Dakle, povećava se količina kalcijum-nitrata. Zaliva se jednom nedeljno.
Pege na listovima i plodovima znak za uzbunu
Prihranom se ne završavaju sve obaveze prema paprici. Ovom povrću prete i mnoge štetočine i paraziti, prouzrokovači bolesti, te proizvodnja ne može biti uspešna bez zaštite.
Tako se na plodovima u svim fazama zrenja mogu uočiti simptomi antraknoze (Colletotrichum capsici) i bakteriozne pegavosti (Xanthomonas campestris pv.vesicatoria). Antraknoza se otkriva najčešće na zrelim, ređe na zelenim plodovima. Vide se udubljene pege na kojima se, u uslovima povećane vlažnosti, pojavljuju spore parazita, pege se šire, spajaju, plodovi trunu. Starenjem one postaju crne. Osim na plodovima, simptomi se mogu javiti i na stablu, listovima i korenu biljaka. Bolest se prenosi zaraženim semenom, obolelim ostacima biljaka u polju, nekad i preko zemljišta. U vegetaciji spore putuju s kapima vode, preko alata, ruku berača…
Da bi se sprečila zaraza paprike antraknozom, potrebno je sprovesti preventivne mere. U vegetaciji to znači uvek čist alat, čupanje i izbacivanje bolesnih biljaka, uklanjanje korova, redovno pranje ruku tokom berbe i zaštita fungicidima. U prvom delu vegetacije sve do cvetanja, mogu se koristiti fungicidi na bazi bakra, posle cvetanja u fazi zametanja plodova zamenjuju ih oni na bazi mankozeba u koncentraciji od 0,2 do 0,25%. Kasnije se prednost daje preparatima na bazi kaptana, strobilurina, azoksistrobina i drugo. Kod hemijske zaštite važno je poštovati preporuke proizvođača o koncentraciji i karenci.
Bolest poznata kao bakteriozna pegavost paprike, najrasprostranjenija je i ekonomski najznačajnija bakterioza paprika u našim proizvodnim uslovima. Na listovima bolesnih paprika prvo se vide vlažne uljaste pege nepravilnog oblika koje su prvo sitne, a kako zaraza odmiče tako se povećavaju, spajaju i nekrotiraju veći deo liske. Bakterija zaražava i plod na kojem se stvaraju pege, koje vremenom prelaze u kraste. U početku pege su sitne i zelenkastomrke, a kasnije se povećavaju i šire, obolelo tkivo unutar njih puca i obrazuju se kraste različitog oblika i veličine. Takvi plodovi se deformišu i gube tržišnu vrednost. Vlažno i toplo vreme pogoduje razvoju ove bolesti. Kišne kapi, vetar, a naročito voda prilikom zalivanja, šire bakteriju. Ona prezimljava na biljnim ostacima, tako da papriku na istoj parceli ne treba gajiti dve-tri godine.
Suvi vrhovi nisu bolest plodova
Hemijske mere zaštite u toku vegetacije oslanjaju se na bakarne fungicide. Preporuka je da se koriste uvek pre najavljenih padavina, odnosno, navodnjavanja kojim se vlaže listovi. Kao baktericidi, u usevima paprike registrovani su Fungohem SC (0,4-0,6%, karenca 14 dana), Čamp DP (2 kg/ha, karenca 7 dana), Everest (0,4-0,6%, karenca 14 dana).
Kada se detaljnije pregledaju žbunići paprike, mogu se zapaziti plodovi sa suvim vrhovima. Ovo nisu znaci klasične bolesti, takvi plodovi ukazuju da biljkama nedostaje kalcijum. To ne znači uvek da su analize pokazale neku pogrešnu vrednost, možda je upotrebljeno neadekvatno đubrivo. Vršna trulež plodova najčešće je posledica fizioloških poremećaja u usvajanju ovog elementa. Gotovo je redovna pojava na kiselim zemljištima koja imaju manjak kalcijuma, ili je njegovo usvajanje iz zemlje otežano. Takvi uslovi obično nastaju kada je zemlja suva, ili kada posle duže suše padne obilnija kiša ili kada usev počne prekasno da se navodnjava. Da podsetimo, koren usvaja kalcijum u obliku vodene tečnosti i transportuje ga u ostale delove biljke, u kojima je ovaj elemenat gotovo nepokretan i ne može da se premešta iz jednog dela u drugi. Zbog toga se simptomi njegovog nedostatka pojavljuju na najmlađim delovima, a to su plodovi u razvoju. Do vršne truleži može doći i zbog oštećenog korena koji nije u mogućnosti da biljku snabde kalcijumom, a to se često događa kada se ozledi međurednom kultivacijom ili ga napadnu razne štetočine, kao i bolesti.
Zaštita je preventivna. Valja, što je moguće više, izbegavati povrede korena, gde god je moguće postaviti sistem za navodnjavanje, koren štititi od zemljišnih štetočina…
Berba ne prekida prihranu
Početak berbe ne znači prekid prihrane. Hraniva se i dalje koriste, jer valja pomoći svim zametnutim, i onim budućim plodovima, da dostignu optimalnu veličinu i kvalitet. U ovom periodu se koriste vodotopiva N:P:K đubriva formulacije 40:10:40 +ME uz dodatak kalcijum-nitrata u količini od dva do dva i po grama po biljci. Ukoliko se desi da paprika uđe u neki stresan period, kao što je suša, nevreme s vetrom… preporučuje se i upotreba aminokiselina, a za jedan hektar useva potrebno je 20 litara. Ubacuju se takođe u sistem za navodnjavanje, i to jednom nedeljno.
Kalcijum samo preventivno
Paprici prija redovno i pravovremeno zalivanje ne samo zbog kvaliteta i visine roda, već i zbog izbegavanja pojave vršne truleži. Povrtari u proizvodnji ovog povrća često prave grešku. Tek kada primete prve plodove sa suvim vrhovima, počnu da zemljište obogaćuju kalcijumom, bez obzira na to da li ga ima ili ne. Time bespotrebno troše novac, a zemlja postaje prezasićena ovim elementom. Takođe, primena folijarnih đubriva koja sadrže kalcijum, kada se uoče simptomi vršne truleži, slabo je efikasna. Važna je njihova preventivna primena, a to se obično radi kada plodovi prve etaže počnu da se razvijaju. Trulež se može razviti i zbog stresa, niske pH vrednosti, neadekvatnog đubrenja… Hemijski tretmani nemaju nikakav efekat u suzbijanju ovog tipa truleži.
Piše:
Svetlana Mujanović
