Piše: Svetlana Mujanović
Mnogobrojna ispitivanja pokazala su da su naše oranice sve siromašnije organskom materijom. Čak i u najplodnijoj Vojvodini nema više parcela sa zemljištem iz prve klase, a bez tla, bogatog humusom, nema ni visokog i kvalitetnog prinosa.
Kako je stajnjaka sve manje, poljoprivrednici pronalaze druge izvore organske materije. Jedna od takvih zamena su biljke za zelenišno đubrenje, nazvane zajedničkim imenom – siderati. Zelenišno đubrenje predstavlja važnu meru u cilju očuvanja optimalnih fizičkih osobina zemljišta i povećanja njegove plodnosti. Korist od sideratnih biljaka, posejanih jedne godine, odražava se na prinos u naredne dve vegetacije. Pojavom novih pravaca u biljnoj proizvodnji, kao što je održiva poljoprivreda, a posebno organska proizvodnja, koje zagovaraju uzgoj biljaka bez upotrebe mineralnih đubriva, zelenišno đubrenje sve više dobija na značaju.
Siderati pomažu zemljištu i biljkama
Biljke siredati imaju sposobnost da očuvaju optimalme fizičke osobine zemljišta i povećaju mu plodnost jer ga obogaćuju organskom materijom, poboljšavaju mu biološku aktivnost, a iz njega koriste teže pristupačna hraniva i „prevode“ ih u oblike koje sve ostale biljke mogu lako da usvoje. Na težim zemljištima popravljaju biološku drenažu, a na lakšim povećavaju kapacitet tla za vodu, utiču na pedohigijenu. Robusnom i gustom nadzemnom masom stvaraju nepovoljne uslove za rast korova te tako, posredno, imaju i herbicidni efekat. Uz to, sprečavaju isušivanje zemljišta tokom leta, smanjuju potrebu za dodavanjem đubriva, a kod lakših zemljišta zadržavaju vlagu i štite tlo od erozije.
Po opšteprihvaćenoj definiciji sideracija ili zelenišno đubrenje je proces kojim se pomaže zemljištu i biljkama. Na koji način?
Biljke za zelenišno đubrivo možemo uzgajati kao međuuseve, postrne, naknadne, ili združene useve. Zelenišno đubrenje ili sideracija predstavlja planirano unošenje u zemljište sveže nadzemne mase biljaka koje se gaje isključivo za tu svrhu. Efekti primene zelenišnog đubenja prvenstveno zavise od pravilnog izbora biljne vrste.
Siderati treba da imaju razvijen koren koji može da usvaja i premešta hraniva iz teže rastvorljivih jedinjenja i iz dubljih slojeva u oranični sloj, da imaju brz porast i visok prinos, kvalitetnu biomasu i kratku vegetaciju.
Usevi za zelenišno đubrenje su vrste iz različitih familija (Fabacae, Poacae, Brassicaceae). Najčešće se dele na leguminozne i neleguminozne biljne vrste. Izbor useva i uspeh sideracije zavise od klimatskih uslova, tipa zemljišta, vremena setve i godišnje količine padavina. Biljke siderati daju optimalne „prinose“ u predelima u kojima je godišnja količina padavina iznad 700 a najmanje 500 mm. Ako je manja, parcelu treba navodnjavati. Zelenišno đubrenje nekada se preporučivalo samo za laka, peskovita zemljišta, da bi ih obogatilo humusom i vezalo pesak. Međutim, danas se ova mera preporučuje i za glinovita zemljišta, jer unošenjem siderata ona postaju rastresitija, plodnija i lakša za obradu.
Deteline su najčešći izbor
Najčešći leguminozni siderati su: crvena i bela detelina (Trifolium pratense, Trifolium repens) – seju se u rano proleće ili krajem leta, dobro podnose srednje teška i teška zemljišta. Ljubičasta detelina (Trifolium incarnatum) seje se u proleće ili krajem avgusta na laganim propusnim zemljištima. Sledi zvezdan (Lotus corniculatus) koji se može sejati u proleće ili kasno leto, dobro podnosi ekstremne klimatske prilike. Lupina (Lupinus albus – bela, L. luteus – žuta, L. angustifolius – plava) seje se u rano proleće, uspeva na lakim, peskovitim, a dobro podnosi i kisela zemljišta. Dobre su i grahorica (Vicia villosa – maljava, Vicia sativa – obična) – može se sejati u proleće, ili ozima na jesen, na laganim i ilovastim zemljištima, grahor (Lathyrus pratensis) – seje se u proleće na srednje teškim i teškim zemljištima, kokotac (Melilotus albus) – seje se u proleće na lakšim, peskovitim zemljištima, dobro podnosi sušu. Konjski bob (Vicia faba) seje se sredinom marta, dobro uspeva na teškim, zbijenim i vlažnim zemljištima. Pomenućemo i saradelu (Ornithopus sativus) – seje se krajem proleća, dobro uspeva na laganim, peskovitim zemljištima i esparzetu (Onobrychis sativus) koja se seje u proleće ili krajem leta, a uspeva na zemljištima koja ne odgovaraju detelinama i dobro podnosi sušu.
Kao siderati gaje se i neleguminozne biljke, a to su: repice (Brassica napus) – seju se u proleće ili krajem avgusta, na ilovastim zemljištima, a nisu dobre pretkulture kupusnjačama, ogrštica (Brassica rapa oleifera) – može se sejati krajem proleća, postrno ili na jesen jer dobro podnosi niske temperature, a preporučuje se kao siderat pre krompira ili repe, ali ne pre kupusnjača. Gorušica (Sinapis alba) može se sejati postrno ili na jesen, otporna je na niske temperature, smanjuje zaraženost zemljišta nematodama, a najefikasnija je kada se gaji pre repe ili krompira. Uljana rotkva (Raphanus sativus) – može se sejati u proleće ili postrno, ne podnosi niske temperature, i valja izbegavati setvu pre kupusnjača. Facelija (Phacelia tanacetifolia) seje se u proleće ili postrno, uspeva na laganim i ilovastim zemljištima. Dobra je pretkultura za kupusnjače, krompir i repu. Heljda (Fagopyrum esculentum) – uspeva na laganim peskovitim, ali i ilovastim zemljištima. Seje se krajem proleća ili postrno, jer ne podnosi niske temperature. Dobra je pretkultura za većinu useva.
Zbog bolje ekološke adaptacije i veće nadzemne i podzemne mase uz više biološki vezanog azota moguće je kombinovati smese leguminoznih i neleguminoznih siderata. Tako se u proleće može sejati mešavina gorušice, facelije i jare grahorice, dok je jesen vreme za zasnivanje združenog useva grahorice, graška, zobi ili raži, koja se može koristiti i kao zelena krma.
Raž glavni neprijatelj korova
Na težem zemljištu, gde u proleće dolazi rani jari usev, siderat se najčešće zaorava u kasnu jesen, dok se na lakšem, na kojem se seju kasni jari usevi, zaorava tek u proleće. To je bitno zbog manjih gubitaka biološki vezanog azota, što značajno utiče na povećanje prinosa narednog useva. Zbog većeg efekta zelenog đubrenja, usitnjena nadzemna masa zaorava se dublje, kako ne bi smetala u predsetvenoj pripremi zemljišta. Količina organske materije, unesena zaoravanjem siderata, zavisi od biljne vrste, kao i od vegetativne faze biljke. Većina biljaka za zeleno đubrenje zaorava se posle cvetanja. Kada se zaoru, biljke iz zelenišnog đubriva zemljište obogaćuju organskom materijom tokom naredne dve vegetacije.
Najpoznatiji siderat je raž. Ova žitarica je glavni neprijatelj korova. Dok raste raž u zemljište „ubacuje“ posebne fermente koji „truju“ korove, a takva njegova osobina se zove «alelopatija». Zato, za mnoge zakorovljene bašte, žito je idealan početni siderat. Sem toga, ono obogaćuje zemlju kalijumom, fosforom i drugim mikroelementima. Jedini njegov nedostatak je u tome što u proleće mora da se ukloni. Slično deluje i ovas. Njegov koren lepo „rilja“ zemlju, posejan u jesen dobro napreduje zimi, zadržavajući sneg. U proleće ili pred kraj zime samo se iseče i ostavi. Sva njegova zelena masa ostaje kao hrana za gliste koje je pretvaraju u humus. A ako je potrebno, kada provene, može i da se usitni i zaore. Ovas se često seje zajedno sa grahoricom, koja puže po njemu, i kao i svaka mahunarka, sakuplja azot. Samo što takva kombinacija nije pogodna kao pretkultura za grašak, pasulj, bob i druge mahunarke
