U Skobalj, onaj kod Lajkovca, prvi put sam otišla 1996. godine. Bilo je leto, jun neki topao bez daška vetra, udavala se moja kuma. Autobusom, organizovano, a vozio ga je njen teča, ceo komšiluk, bar onaj deo koji nije bio motorizovan, krenuo je na veseli put. Iz Beograda s pesmom, raspoloženi, podvriskujući, boga mi i popivši podosta, stigosmo pred kapiju širom otvorenu. Iza kapije šatra, iza šatre kukuruzi. Zeleni, visoki, lepi. Stvarali su nešto malo ladovine i bili šlagvort njenom svekru Mikanu za počasni govor. Nije da smo ga nešto mnogo slušali, ali znam da nas je pozdravio rečima:
– Dobro došli, mislim da još niko nije organizovao svadbu u kukuruzima – naravno, da smo se svi nasmejali, večito uštogljenom Mihajlu, prepoznatljivom po odelu, košulji, obaveznom prsluku ispod sakoa i šeširu onom gospodskom, koji se jedva nekako snašao među drvenim stolovima i klupama ukopanim u zemlju. I videlo se da je srećan, mlada iz bogate porodice, gazdinstvo veliko, komšiluka puno, svi pomažu, svi aščije i redare, nema da zafali i nema da stane. Ostalog se ne sećam, a nije ni za priču.
Posle svadbe dolazila sam često, opijena mirisom tišine, krušaka karamanki, smokava koje niko sem mene ne jede, i u septembru prošle godine poslednji put. Došla da vidim kako selo umire, gasi se, nestaje. Od nekadašnjih punih kuća, pune škole, pune crkve, ostalo je pet ili šest domaćinstava, pustoš, miris uglja, prašine, među koje se umešao i dolazi sto metara od kumine kuće miris džibre, jer jedan od preostalih komšija – Dragan, peče rakiju. I on čeka proleće kada će napustiti ognjište na kom je odrastao, sve što su generacije pre njega sticale, a on nastavio da stiče. Kažu seli ih kop, došao do kuća.
– Ja ću do marta ili aprila morati da se iselim. Šta ću, takav je život. Malo će mi biti teže zbog stoke, ali šta je tu je – priča pomirljivo. Nije on ogorčen, nije ni ljut, takav je zakon, prioriteti državni se moraju poštovati, a zna na kakvom se prostoru nalaze da je to bilo neminovno.
– Još 2016. godine je formiran Odbor za preseljenje groblja, a odlukom Vlade Srbije 2018. godine o utvrđivanju opšteg javnog interesa, stvoreni su uslovi da se seosko groblje preseli, što je počelo 5. decembra 2018. a završeno 24. aprila 2019. godine. Posle toga su uradili grubi posis gazdinstava, negde u drugoj polovini 2019. – lagano, bez žurbe, provodi me kroz svoje gazdinstvo. A ono puno. Dva čardaka puna kuruza, u jednom podeljenom na dva dela ugalj spreman za zimu. Vajat, mlekar, nema čega nema. S jedne strane bikovi tovljenici, s druge krave i junice, u trećem oboru telad, tu su i svinje, gusan i guska koji nam se prepliću ipspred nogu, gegaju se čas ispred, čas iza, petao i kokoš koje jedva razaznaješ šta je šta – krupni oboje, i psi naravno, laju prave galamu. Od buke jedva možemo da pričamo, od ugljane prašine sve je već sivo, a kop je tu, na trista metara od poslednjih kuća. Onih napuštenih. I šta više da pričamo, šta da mi kaže, i sam je nesnađen, ovde je rođen, odrastao, stasao, stekao porodicu, a ide u nepoznato, negde gde ne zna šta će ga i ko dočekati, na manje, tamo gde telo mora a duša neće.
– Ej, vi, šta ste se raspričali? Ajmo do kopa da vidite gde je – eto je kuma, uvek spremna za akciju, da nas poslednji put provede kroz svoje selo, tamo gde je bosonoga trčala i nervirala nanu ne želeći nikako da uđe u kuću, gde je krenula u prvi razred osnovne škole, naučila prva slova, ali i šta je život sa vikend roditeljima.
Krenusmo ona, Ljubica i ja, zaparloženim putevima, trava nekošena do struka – nema ko, ni zašto da je kosi, korov, popale tarabe, zarasle staze do kućnih pragova.
– Evo tu su živeli Natašini, ovde Ivanini, dole niže smo mi imali prvobitna imanja,pre nego što su nas prvi put selili i naselili ovde – priča, to je sve njena rodbina, davno iseljena. Ona je ostala među poslednjih pet kuća. Jedva uspevam da pohvatam šta mi rukom pokazuje. Pogled leti sa napuštenih, oronulih kuća ka kopu, najvećem bageru koji sam u životu videla. I ovako sa litice posmatramo ga.
– Pazi, tu je meka zemlja, može da se odroni, onda te niko ne pokupi – upozorava me jer stojim iznad ambisa od nekih dvestotinak metara, igrajući se i njenim živcima i svojim životom. Ljubica me, naravno, panično povlači nazad, već u svojoj glavi stvarajući sliku kako kao tica letim.
Nazad istim putem, nailazimo na čizme, gumene rudarske, ostavljene tako da stoje. Kumi drhti vilica, na mobilnom telefonu pušta pesmu „Oras“, grlimo se, suza suzu stiže.
– Za onaj oras pred kućom starom gde sam prohodala, novaca nema ni suvog zlata da bih ga prodala – i boli celo telo, stojimo zagrljene, nema reči, nema koraka, noge su teške. Opraštamo se od njene dedovine, od sećanja, kida veze kao kad kidaš pupčanu vrpcu za majku vezanu.
Krećemo lagano, pevajući i dalje, nekako nam lakše tako. Puštamo neke naše pesme. Uz put samo ruševine nekadašnjih života. Razvaljeni zidovi, ostaci kunjihskih delova, polomljen prozor al’ na njemu i dalje leprša zavesa, ona stara najlonska, što smo je iz Bugarske u švercu donosili, kućica za psa – zatvorena, lepa, vidi se da je nekada u njoj neki cuko uživao, tu je i zidana furuna, iza nje u odeljku za drva na čiviluku uredno okačena ostala radna odela, u dnu grtač pepela, kao da će se svakog časa neko vratiti. Nešto malo dalje garaža, na njoj razvaljena vrata i mnoštvo nekih nebitnih stvari, jedan džak kreča neotpkovan, ispred nje bunar zarastao u korov, a u travi, još zelenoj, crveni se šerpica. Crvena oslikana belim radama, sa ručkom, na nekoliko mesta zarđala i bušna, a na njoj natpis „uspomena iz banje GORNJA TREPČA“. I tu sam pukla. To je nečija uspomena ostala u travi, nečiji možda jedini odlazak u banju, možda i prva ljubav tamo doživljena. Gde su sad svi ti ljudi, kad se gasi se selo, nestaje…
Tekst i foto: Zorica Dragojević
U interesu države i građana
Na samo dvesta metara od centra sela nalazi se Površinski kop „Tamnava – Zapadno polje“. Prethodno je osamdesetih godina prošlog veka iseljeno 255 hektara naseljenog mesta. A poslednjom eksproprijacijom iseljeno je još oko 110 domaćinstava.
Program preseljenja (dela) naselja Skobalj izrađen je za potrebe preseljenje naselja Skobalj (opština Lajkovac) kao sastavni deo Prostornog plana područja eksploatacije Kolubarskog lignitskog basena (u daljem tekstu: Prostorni plan). Osnovni pravci razvoja područja Kolubarskog basena određeni su u strateškim dokumentima razvoja energetike Republike Srbije. Strategijom razvoja energetike Srbije i Dugoročnim programom razvoja ugljenih basena EPS-a (2016, RGF-CPE) date su projekcije razvoja Kolubarskog basena za period do 2020. godine i za period nakon toga.
Predviđene su sledeće aktivnosti:
- završetak investicionog programa na površinskom kopu „Tamnava-zapadno polje” i dostizanje nivoa proizvodnje od 12 miliona tona godišnje;
- zamena zastarele opreme na Polju „B”, prelazak u Polje „C” sa postepenim povećanjem kapaciteta na 3, a zatim i na 5 miliona tona uglja godišnje;
- proširenje eksploatacionih granica površinskog kopa Polje „D” i dislokacija sela Vreoci;
- priprema koridora za izmeštanje reke Kolubare, pruge Beograd – Bar i državnog puta reda (DP IB-22) (Ibarska magistrala);
- i pripreme za otvaranje površinskih kopova Polje „E”, „Radljevo” i Polje „G” („Južno polje), proširenje Polja „D”; aktiviranje Polja „C”.
Preuzeto od:
REPUBLIKA SRBIJA
Ministarstvo građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture
JP “ELEKTROPRIVREDA SRBIJE
PROSTORNI PLAN PODRUČJA EKSPLOATACIJE KOLUBARSKOG LIGNITSKOG BASENA
– NACRT PROSTORNOG PLANA –
Knjiga III: DOKUMENTACIONA OSNOVA
Sveska 4: PROGRAM PRESELJENJA (DELA) NASELJA SKOBALJ
U Beogradu, aprila 2017. godine
INSTITUT ZA ARHITEKTURU I URBANIZAM SR
