„Jesen stiže, dunjo moja…“ stihovi su pesme koji se uz milozvuke tamburica sa obližnjih salaša protežu nepreglednom vojvođanskom ravnicom u hladnim jesenjim i zimskim noćima, u nekima budeći setu, a u drugima uspomene dok miris sveže ubranih dunja vraća u detinjstvo, u vreme bezbrižnosti, smeha i radosti. A kada neko Nenadu Čaviću iz Zrenjanina pomene dunju, taj rajski plod boje suvoga zlata, on se, kako kaže, seti Vojvodine, rodne i plodne, kitnikeza, slatkog, domaćeg pekmeza i pite od dunja, kao i nadaleko cenjene dunjevače. Ovaj mladi čovek celog života sanja da ima svoj salaš. Punih devet godina tražio je pogodno mesto za njega. Znao je samo da on mora biti ili kraj puta od Zrenjanina ka Beogradu, ili od Zrenjanina ka Novom Sadu. I nakon bezmalo decenije traganja, između banatskih sela Stajićevo i Perlez, otkrio je svoj raj. Počelo je ostvarenje dečačkog sna.
– Moj trud je konačno urodio plodom. U Banatu je sve ravno baš kao u pesmi – “ravno, nigde brda, sve je ravno…“. Kako kažu naše komšije Kikinđani, jedina planina je ludaja. Ali, pronašao sam zemljište koje se nalazi na uzvišenju. Na njemu je bila vikendica. Doveo sam arhitektu da pogleda parcelu čija dužina je 400, a širina 33 metra. Želeo sam da čujem njegovo mišljenje o tome da li je ona pogodna za salaš. Rekao mi je da čoveku koji je ovo mesto prodavao ponudim duplo više novca od sume koju traži jer sa njega pogled leti preko Carske bare pa sve do Fruške gore. Najveće otkriće bilo je 27 stabala dunja starih 60 godina. Po njima je ovaj salaš i dobio ime, „Kod stare dunje“ – počinje svoju priču Čavić.
PODRUM ZA VINA OD AUTOHTONIH SORTI GROŽĐA
Ako se rakija od dunja pije pre jela, uz jelo valja popiti čašu lepog vina. Zbog toga se ispod salaša nalazi vinski podrum površine 40 kvadratnih metara, u kojem može da boravi oko 40 ljudi. Ideja je da u njemu budu prezentovana vina iz ove regije. U toku su pregovori sa vinarima iz obližnjeg Araca, ali i drugih sela. Sa tradicionalnom vojvođanskom hranom najbolje se slažu vina proizvedena od autohtonih sorti grožđa. Ali, taj deo Nenadovog sna ostavićemo za neku drugu priču, kao i deo o vožnji fijakerima u koje su upregnuti lipicaneri, od salaša „Kod stare dunje“, preko njiva i atarskih puteva do skrivenih lepota Carske bare.
Slatko, pekmez i dunjevača
Naš sagovornik kaže da je čovek koji voli izazove. Mnogi prijatelji su mu govorili da je uzeo prevelik zalogaj, da na zakorovljenoj i u šipražje zarasloj njivi teško da može nešto da napravi. Ali, njega je vodio san i – miris dunja. Mesec dana su mašine krčile ovo mesto. Tek tada su brežuljak i urušena kućica stidljivo izvirili iz banatske ravnice. Sada na tom mestu ponosno stoji salaš pogledajući u nebo u iščekivanju da ga okupaju ili sunčevi zraci ili kiša. I stare dunje su se proletos okitile mnoštvom belih i ružičastih cvetova. Tokom leta oni su se preobratili u krupne i mirisne žute plodove. Kako tradicija nalaže, dunje se sada nalaze na svim kredencima i prozorima. Od njih je već skuvano slatko, po starom, banatskom receptu. Kuvaće se i domaći pekmez. A zajedno sa domaćinom i zaposlenima u jednoj destileriji, gosti će moći da učestvuju u pečenju rakije, na način kako su to radili naši pradedovi.
– Na salašu ćemo služiti samo domaće pekmeze koje ćemo ovde kuvati. U tome će nam pomoći žene iz okolnih sela koje su okupljene u udruženja za negovanje tradicije i koje čuvaju recepte svojih majki i baka. Volim Vojvodinu, posebno ovaj deo Banata, i bitno mi je da salaš bude autentičan, jer je 70 odsto naših gostiju iz Beograda, Pančeva, Novog Sada. Oni beže od svega što je urbano, beže od asfalta i betona. Opije ih ovde vazduh, zelenilo, okolne njive, miris domaće hrane. Iza salaša napravili smo igralište. Želimo da deca, vlastitim rukama uberu voće, baš kao što su to nekada radila deca na slašima – objašnjava Nenad Čavić.
Veselo i šareno salašarsko dvorište
A da se on ozbiljno „zarazio“ salašarskim životom potvrđuje i njegov plan da ovde registruje poljoprivredno gazdinstvo. Želi da zasadi još dunja, ali i drugog voća. Za sada su svoje mesto u voćnjaku pronašle sadnice kajsije, trešnje i višnje. Na delu njive iza salaša planira da uzgaja povrće u skladu s organskim principima. Ideja je mnogo, ali, valja ići korak po korak. Rukovodeći se preporukama EU da se Srbija što više orijentiše ka seoskom turizmu, nastoji da napravi nešto što je drugačije u odnosu na dosadašnju ponudu. Želi da ljude izvede u prirodu.
– Ja sam dete siromašnih roditelja. Uvek smo se radovali odlascima na selo. Sve što se sada nalazi na salašu je ono što sam voleo na selu. Zbog toga želim da ovde imamo i domaće životinje i svoje voće i povrće i hranu pripremljenu na starinski način. Želim da pokažem da hrana može da se proizvede bez hemije koja se sada mnogo koristi u poljoprivredi, da ljudima možemo da kažemo da smo dunju ili paradajz ubrali baš na ovom mestu. Već sam razgovarao sa proizvođačima organskog povrća u želji da ono što mi ne proizvedemo, kupujemo od njih. Oni su mi objasnili da organska proizvodnja nije jako komplikovana, potrebna je samo velika želja i upornost. Najteži zadatak biće mi da ljudima objasnim zbog čega kilogram npr. organskog spanaća ne košta 100 već 400 dinara – sa neskrivenim žarom priča naš domaćin.
Imanje se ne može zvati salaš ako na njemu nema životinja. Trenutno „Kod stare dunje“ ima jaganjaca, kučića i mačića. Čeka se dolazak mađarskog pulina jer neko mora da čuva ukrasne koke, morke, guske i patke koje će ovde pronaći svoj dom. Biće to veselo i šareno dvorište.
Al’ se nekad dobro jelo, baš…
Kada se govori o gastronomskoj ponudi ovog salaša, doručak ili fruštuk, kako to Lale kažu, ne može proći bez pogačica sa čvarcima i paštete od čvaraka. Za ručak se često priprema tzv. čobanac, paprikaš od ovčijeg mesa, koji ovde kuvaju po receptu kuvara iz Melenaca, sela nadomak Zrenjanina, koji su ga i proslavili. Trpeza se ne može zamisliti bez gulaša od različitih vrsta mesa. Petak je rezervisan za riblje specijalitete od ečanskog ili tiskog šarana. Ručak vikendom obavezno počinje morčijom supom, sa rezancima rukom mešenim. Nezaobilazni slatkiši su kitnikez, nasuvo i štrudla s makom. Sve se priprema na starinski način, poput krompira „u čakširama“ koji je zamirisao dok smo mi bili na salašu. Ali, za ispunjenje želja gostiju koriste se savremene tehnologije. Gosti se putem Instagrama i Fejsbuka izjašnjavaju šta bi želeli da jedu i često jelovnik biva prilagođen njihovim željama.
A da se nekada doboro jelo, baš… gosti će moći da se uvere na svinjokolju koji će na ovom salašu biti organizovan 29. novembra. Praviće se razne đakonije, čvarci, bele i crvene kobasice, švargle, a sve od mangulica.
J. Bajšanski
Dobro jutro broj 559 – Novembar 2018.
