Aflatoksini su prirodne, odbrambene supstance koje proizvode mnoge vrste Aspergillus gljiva tj. buđi koje rastu na žitaricama poput kukuruza. Za razliku od brojnih drugih vrsta gljiva i buđi, one iz roda Aspergillus su aerobni organizmi koji najbolje uspevaju u uslovima relativno visoke temperature (25°C do 42°C) i niske vlažnosti vazduha. Zbog toga su duga i sušna leta posebno povoljna za njihovo širenje. Osim semenja biljaka, ove buđi mogu da uspevaju i na velikom broju drugih organskih supstrata poput lišća i sena za stočnu prehranu.
Preživari u svom telu imaju biohemijsku odbranu protiv aflatoksina, što znači da oni, ukoliko se hrane hranom koje su zarazile gljive roda aspergilus, raznim, urođenim mehanizmima značajno ga neutrališu, tako da se u svežem mleku krava ne može naći opasni i kancerogeni B1, već njegov derivat, znatno manje opasan M1 aflatoksin za koji, za sada, samo postoji sumnja da je kancerogen. Ipak, aflatoksini se nikada ne izlučuju u potpunosti iz tela životinja, zbog čega se neke od ovih supstanci mogu nalaziti i u mesu koje se koristi za ljudsku ishranu – u veoma maloj količini u mišićima (“crvenom” i “belom” mesu), u najvećoj meri u iznutricama (unutrašnjim organima), a pre svega u jetri (“crnoj džigerici”).
Aflatoksini su termički stabilni, tako da se u prehrambenoj industriji, za „čišćenje“ hrane od njih, koriste mašine koje hranu tretiraju natrijumhipohloritom i sličnim hemijskim supstancama i postupcima.
Kako sprečiti infekciju
Stvaranje aflatoksina u polju i skladištu može se sprečiti pre svega preventivnim merama kao što su gajenje tolerantnih hibrida, primenom agrotehničkih mera i adekvatnom zaštitom od štetnih insekata koje se hrane sokovima iz mladih zrna kukuruza i ubadanjem rilice ostavljaju otvoren ulaz za spore gljiva ili ih sami prenose.
Kako smo već napomenuli, za nastanak ovih toksina najodgovornije su gljiveroda Aspergillus spp. koje su stalno prisutne u zemljištu i u vazduhu. U uslovima optimalnim za razvoj kukuruza one ne pričinjavaju nikakve štete na zrnu. Međutim, u stresnim uslovima (duga suša, velike temperaturne razlike između dana i noći koje dovode do pucanja zrnaa, uticaj insekata, povećana vlažnost u sladištima), posle dugog vremena boravka na zrnu, gljive luče ovaj opasan toksin.
Preventivne mere za sprečavanje stvaranja mikotoksina
Stvaranje mikotoksina u polju i skladištu može se sprečiti pre svega preventivnim merama. Koje su to mere saznali smo iz priloga Nenada Ilića, dipl. inž. poljoprivrede, objavljenog u Biltenu PSSS-a Negotin. Među najvažnijim merama ovaj stručnjak spominje gajenje tolerantnih i ranostasnih hibrida. Ne sme se umanjiti ni značaj agrotehničkih metra poput plodoreda, zaoravanja žetvenih ostataka u kojima gljiva prezimljava, suzbijanja insekata i korova, vremena setve. U godinama kada vremenski uslovi odgovaraju aspergilusima treba češće pregledati usev. Odabere se 100 biljaka i pregledaju se pažljivo slobodnim okom. Zaraza počinje od vrha klipa, ili sledi tragove odnosno povrede od insekata, a simptomi se uočavaju u vidu sivozelene puderaste micelije. Ako ima preko 10 poosto zaraženih klipova polje treba što pre obrati i zrno prosušiti na ispod 14 procenata vlage. Kukuruz u klipu se bere čim vlaga padne na manje od 24 posto vlage i skladištititi ga tako da na dnu koša bude onaj s nižom koncentracijom vlage, a pri vrhu vlažniji. Prilikom berbe, a pre skladištenja, treba odbaciti sve već zaražene klipove. Na higijensku ispravnost skladišta se mora obratiti posebna pažnja, odvojiti prošlogodišnji od novog roda, ne skladištiti kukuruz na betonu kako bi se izbeglo stvaranje kondenzacije, sprečiti mehaničke povrede i povrede od insekata, omogućiti nesmetano provetravanje skladišta i održavati njegovu temperaturu na 5-10 stepeni, jer se na njima gljive sporo razvijaju dok je na onoj iznad 20 stepeni veoma intenzivan razvoj. Redovno pratiti stanje zrna i klipova i izbacivati zaražene.
Trebalo bi uvesti dobru poljoprivrednu praksu u proizvodnji i dobru praksu skladištenja hrane za životinje, a u cilju smanjenja pojave povećane koncentracije AFB1, a samim tim AFM1 u sirovom mleku.
Kako napominje Dr Božana Purar, rukovodilac odeljenja za kukuruz u Naučnom Institutu za ratarstvo i povrtarstvo u Novom Sadu, osim preventivnih mera zaštite od gljiva iz roda Aspergilus, postoje i direktne mere. Pošto nismo u mogućnosti da menjamo klimu, kukuruz, posebno semenski, mora da se zaštiti od insekata poput kukuruznog plamenca i sovica, a po nekad i smrdibuba. Hraneći se zrnima mladog kukuruza oni ostavljaju otvorene rane kroz koje, dok sišu sokove, organima za sisanje ubacuju spore gljiva, ili one same uđu kroz oštećenja, i nastaje zaraza. Da podsetimo, regionalne PSSS redovno obaveštavaju ratare kada je neophodno zaštititi kukuruz u polju.
– Treba napomenuti da je rad svih istraživača i selekcionera kukuruza u našem Institutu, usmeren na stvaranje hibrida tolerantnih na gljive iz roda aspergilus, a da je sav semenski kikuruz, proizveden u Institutu garantovano bez, čak i u tragovima, aflatoksina – ističe doktorica Purar.
– Valja istaći da se i priroda sama postarala da ne dozvoli neometano širenje gljiva iz roda aspergilus pa je stvorila, takozvane, toksigene i atoksigene varijante gljiva Aspergillus. A to su budući pravci kojima će ići naši selekcioneri.
Piše: Svetlana Mujanović
