Шљива је воћна врста која је дубоко усађена у традицију нашег народа, али је на жалост веома често била и остала само традиција. Један од најважнијих сегмената шљиварства је добар одабир система гајења како би се дошло до оптималних резултата. Пре свега се мисли на густину садње и узгојни облик круне на бујној подлози, која је код нас доминантна.
Према речима проф. др Ивана Глишића с Агрономског факултета у Чачку, само на тај начин допринећемо да она буде нешто више од онога на шта смо навикли. А то је да је свуда присутна у Србији, али јој се не посвећује онолико пажње колико заслужује. Посебно када су у питању старе ракијске сорте.
Повратак старих ракијских сорти
– Сам појам система гајења је сложен и обухвата добар избор сорте, подлоге, размака садње и узгојног облика. Сва четири елемента у старту треба повезати у једну целину, како би се подигао добар воћњак. Сваки сегмент захтева посебну пажњу. Примера ради, Србија је позната по правом шаренилу сорти. У последњих неколико година примећује се повратак старих ракијских сорти, али се бојим да и овде не изгубимо меру, па се сви окренемо само њима – примећује професор Глишић.
За старе ракијске сорте има места. Пре свега за црвену ранку. Иза ње је метлаш или како је још зову, округлица или драгачевка, а потом и за пискавац и трновачу из косјерићког краја. Ипак, најзначајнија је црвена ранка. Намењена је првенствено преради и даје ракију врхунског квалитета. Зри крајем јула, почетком августа. Ситна је, свега 14 грама по плоду. Кошчица се не одваја од мезокарпа. Има висок садржај растворљиве суве материје и даје прелепу арому ракији.
– Ранка има један недостатак на који смо у старом систему навикли. Препознатљива је по томе да стара стабла под теретом рода врло често буду изломљена. Њено срастање грана је под веома оштрим угловима и то неминовно води очењивању. Оштар угао ствара мртву кору која само чека прилику да се под теретом поломи. Ово се може спречити, иако нисмо навикли да нешто тако радимо на старим сортама, већ их гајимо онако како се оне природно развијају. Црвена ранка може да се реже и она лепо реагује на некласичну резидбу. Треба јој обезбедити да гране не срастају под оштрим углом. У почетним годинама по садњи треба направити ситуацију да угао гране буде што мање оштар и то физичким препрекама – саветује воћаре проф. др Иван Глишић.
У последње две – три деценије у шљиварству се ситуација доста променила. Од шљиве препуштене самој себи прелази се све више на стоне сорте, а враћамо се и старим. Али, има промена и у систему гајења, где су велики размаци били замењени екстремно густом садњом.
Сада је главно питање где је права мера. Једино што се није променило је подлога – сејанац џенарике. У питању је веома бујна подлога. Ако желимо интензивне системе гајења, онда се могу очекивати проблеми. Када се шљива буде калемила на кржљавије подлоге, онда се може размишљати о мањим размацима у воћњаку.
– Што се тиче избора оптималног система гајења шљиве и размака садње, док у Србију не дођу мање бујне подлоге на које ћемо калемити наше сорте, треба се фокусирати на оно што можемо да добијемо од већ постојеће подлоге и калема домаћих сорти. Тренутно владају велика одступања у размацима садње, од 6×5, 7×6, па до 4×1 – констатовао је проф. Глишић.
Шљива се данас најчешће гаји са класичном пирамидом, модификованом пирамидом, лаганим обликом вазе и вретенастим жбуном. Пирамиду карактерише јак скелет, са шет до осам скелетних грана.
– Треба строго водити рачуна да не „преврнемо“ пирамиду, односно, да у горњем делу не буду јаче гране, а слабије у базном делу круне. У том случају нема светлости и развоја, одумире вегетативини раст и премешта се у врх. И неорезана пирамида, треба да личи на пирамиду. Грешке у формирању се праве у почетку и касније их је тешко исправити. Неким сортама треба помоћи да се отворе углови у базним деловима круне. Резидбом се такође може помоћи, али не класичном. Код бујне подлоге резидбу треба обавити на 2. или 3. пупољку испод места скраћивања. Предности пирамиде су што 8-9 скелетних грана стално подмлађујете. Остају дуговечно млада стабла, нема премештања рода у врх крошње. Недостатак је што ће на плодним земљиштима бити изузетно бујна и измаћи ће контроли, као и отежан рад механизације због широких бочних грана. Препоручени размаци садње су 5 метара између редова и 3,5 до 4,5 метра између стабала – наводи овај стручњак из Чачка.
Узгојни облик вазе је лаган и пријемчив за шљиву. Има три од четири основне скелетне гране. Прихватљив је за све сорте. И у десетој години вазе не измичу контроли, погодне су за рад, формирање и касније за одржавање.
Ваза за лакшу резидбу, вретено за већи род
– Предности вазе су, дакле, олакшана резидба и прилагодљив узгојни облик за све сорте. Недостаци су што после 10. или 15. године неминовно долази до премештања рода ка врху. Мањи је принос у почетним годинама садње, јер до 5. године имате уклоњену проводницу. Брже је старење стабла и отежан је прилаз механизацији. Размаци за вазу би били од 5 до 5,5 метара између редова и 3,5 до 4 метра између стабала. Гране не би требало да полазе из истог рачвишта, чиме се смањује ризик од очењивања грана – каже он.
Уска пирамида као прелазни облик од пирамиде ка вретену шљиве је препорука за садњу 5×3. Овај систем би могао да се примени код чачанске лепотице са мање бујности. Вретенасти облик шљиве на подлози џенарике захтева размак садње од 4×2. Подлога је бујна, а вретено је танко, тако да не долази у обзир само зимска резидба.
– Овај облик захтева пуно захвата у летњој резидби и контролу бујности. Нарочито у каснијим годинама је потребно много рада да би се воћњак држао под контролом. Ранолетња резидба на младарима и после бербе обавезна резидба и плус корективна резидба у зиму. Када се пореде сва три система гајења након 10 година, уочава се да су пирамиде и вазе много бујније од вретенастих круна. Ако гледамо род, као најважнији у целом послу, резултат је да се у првих 5 до 6 година највећи приноси убедљиво остварују на вретену, затим на пирамиди, па вази. Од шесте, седме године долази до уједначавања приноса по јединици површине. Нема значајних разлика од сорте до сорте. У крупноћи плода такође нема значајних разлика, али што се тиче времена утрошеног за резидбу, много више је било потребно за густу садњу. Она јесте лакша, јер су стабла нижа, али није бржа. Од 60 до 100 сати рада по хектару је потребно код вазе, па од 80 до 150 сати рада код пирамиде и вретена. Без обзира на узгојни облик који произвођач одабере, она треба да донесе висок и стабилан принос, добар квалитет плода, али треба да буде практичан, односно, да се лако формира круна, да има лак приступ механизацији, да омогући домаћину ефикасну и лаку бербу и буде прилагодљив за противградне мреже и за наводњавање и антифрост систем и да, на крају крајева, буде економичан – истиче проф. др Иван Глишић.
Текст и фото: Биљана Ненковић
