Šljiva je voćna vrsta koja je duboko usađena u tradiciju našeg naroda, ali je na žalost veoma često bila i ostala samo tradicija. Jedan od najvažnijih segmenata šljivarstva je dobar odabir sistema gajenja kako bi se došlo do optimalnih rezultata. Pre svega se misli na gustinu sadnje i uzgojni oblik krune na bujnoj podlozi, koja je kod nas dominantna.
Prema rečima prof. dr Ivana Glišića s Agronomskog fakulteta u Čačku, samo na taj način doprinećemo da ona bude nešto više od onoga na šta smo navikli. A to je da je svuda prisutna u Srbiji, ali joj se ne posvećuje onoliko pažnje koliko zaslužuje. Posebno kada su u pitanju stare rakijske sorte.
Povratak starih rakijskih sorti
– Sam pojam sistema gajenja je složen i obuhvata dobar izbor sorte, podloge, razmaka sadnje i uzgojnog oblika. Sva četiri elementa u startu treba povezati u jednu celinu, kako bi se podigao dobar voćnjak. Svaki segment zahteva posebnu pažnju. Primera radi, Srbija je poznata po pravom šarenilu sorti. U poslednjih nekoliko godina primećuje se povratak starih rakijskih sorti, ali se bojim da i ovde ne izgubimo meru, pa se svi okrenemo samo njima – primećuje profesor Glišić.
Za stare rakijske sorte ima mesta. Pre svega za crvenu ranku. Iza nje je metlaš ili kako je još zovu, okruglica ili dragačevka, a potom i za piskavac i trnovaču iz kosjerićkog kraja. Ipak, najznačajnija je crvena ranka. Namenjena je prvenstveno preradi i daje rakiju vrhunskog kvaliteta. Zri krajem jula, početkom avgusta. Sitna je, svega 14 grama po plodu. Koščica se ne odvaja od mezokarpa. Ima visok sadržaj rastvorljive suve materije i daje prelepu aromu rakiji.
– Ranka ima jedan nedostatak na koji smo u starom sistemu navikli. Prepoznatljiva je po tome da stara stabla pod teretom roda vrlo često budu izlomljena. Njeno srastanje grana je pod veoma oštrim uglovima i to neminovno vodi očenjivanju. Oštar ugao stvara mrtvu koru koja samo čeka priliku da se pod teretom polomi. Ovo se može sprečiti, iako nismo navikli da nešto tako radimo na starim sortama, već ih gajimo onako kako se one prirodno razvijaju. Crvena ranka može da se reže i ona lepo reaguje na neklasičnu rezidbu. Treba joj obezbediti da grane ne srastaju pod oštrim uglom. U početnim godinama po sadnji treba napraviti situaciju da ugao grane bude što manje oštar i to fizičkim preprekama – savetuje voćare prof. dr Ivan Glišić.
U poslednje dve – tri decenije u šljivarstvu se situacija dosta promenila. Od šljive prepuštene samoj sebi prelazi se sve više na stone sorte, a vraćamo se i starim. Ali, ima promena i u sistemu gajenja, gde su veliki razmaci bili zamenjeni ekstremno gustom sadnjom.
Sada je glavno pitanje gde je prava mera. Jedino što se nije promenilo je podloga – sejanac dženarike. U pitanju je veoma bujna podloga. Ako želimo intenzivne sisteme gajenja, onda se mogu očekivati problemi. Kada se šljiva bude kalemila na kržljavije podloge, onda se može razmišljati o manjim razmacima u voćnjaku.
– Što se tiče izbora optimalnog sistema gajenja šljive i razmaka sadnje, dok u Srbiju ne dođu manje bujne podloge na koje ćemo kalemiti naše sorte, treba se fokusirati na ono što možemo da dobijemo od već postojeće podloge i kalema domaćih sorti. Trenutno vladaju velika odstupanja u razmacima sadnje, od 6×5, 7×6, pa do 4×1 – konstatovao je prof. Glišić.
Šljiva se danas najčešće gaji sa klasičnom piramidom, modifikovanom piramidom, laganim oblikom vaze i vretenastim žbunom. Piramidu karakteriše jak skelet, sa šet do osam skeletnih grana.
– Treba strogo voditi računa da ne „prevrnemo“ piramidu, odnosno, da u gornjem delu ne budu jače grane, a slabije u baznom delu krune. U tom slučaju nema svetlosti i razvoja, odumire vegetativini rast i premešta se u vrh. I neorezana piramida, treba da liči na piramidu. Greške u formiranju se prave u početku i kasnije ih je teško ispraviti. Nekim sortama treba pomoći da se otvore uglovi u baznim delovima krune. Rezidbom se takođe može pomoći, ali ne klasičnom. Kod bujne podloge rezidbu treba obaviti na 2. ili 3. pupoljku ispod mesta skraćivanja. Prednosti piramide su što 8-9 skeletnih grana stalno podmlađujete. Ostaju dugovečno mlada stabla, nema premeštanja roda u vrh krošnje. Nedostatak je što će na plodnim zemljištima biti izuzetno bujna i izmaći će kontroli, kao i otežan rad mehanizacije zbog širokih bočnih grana. Preporučeni razmaci sadnje su 5 metara između redova i 3,5 do 4,5 metra između stabala – navodi ovaj stručnjak iz Čačka.
Uzgojni oblik vaze je lagan i prijemčiv za šljivu. Ima tri od četiri osnovne skeletne grane. Prihvatljiv je za sve sorte. I u desetoj godini vaze ne izmiču kontroli, pogodne su za rad, formiranje i kasnije za održavanje.
Vaza za lakšu rezidbu, vreteno za veći rod
– Prednosti vaze su, dakle, olakšana rezidba i prilagodljiv uzgojni oblik za sve sorte. Nedostaci su što posle 10. ili 15. godine neminovno dolazi do premeštanja roda ka vrhu. Manji je prinos u početnim godinama sadnje, jer do 5. godine imate uklonjenu provodnicu. Brže je starenje stabla i otežan je prilaz mehanizaciji. Razmaci za vazu bi bili od 5 do 5,5 metara između redova i 3,5 do 4 metra između stabala. Grane ne bi trebalo da polaze iz istog račvišta, čime se smanjuje rizik od očenjivanja grana – kaže on.
Uska piramida kao prelazni oblik od piramide ka vretenu šljive je preporuka za sadnju 5×3. Ovaj sistem bi mogao da se primeni kod čačanske lepotice sa manje bujnosti. Vretenasti oblik šljive na podlozi dženarike zahteva razmak sadnje od 4×2. Podloga je bujna, a vreteno je tanko, tako da ne dolazi u obzir samo zimska rezidba.
– Ovaj oblik zahteva puno zahvata u letnjoj rezidbi i kontrolu bujnosti. Naročito u kasnijim godinama je potrebno mnogo rada da bi se voćnjak držao pod kontrolom. Ranoletnja rezidba na mladarima i posle berbe obavezna rezidba i plus korektivna rezidba u zimu. Kada se porede sva tri sistema gajenja nakon 10 godina, uočava se da su piramide i vaze mnogo bujnije od vretenastih kruna. Ako gledamo rod, kao najvažniji u celom poslu, rezultat je da se u prvih 5 do 6 godina najveći prinosi ubedljivo ostvaruju na vretenu, zatim na piramidi, pa vazi. Od šeste, sedme godine dolazi do ujednačavanja prinosa po jedinici površine. Nema značajnih razlika od sorte do sorte. U krupnoći ploda takođe nema značajnih razlika, ali što se tiče vremena utrošenog za rezidbu, mnogo više je bilo potrebno za gustu sadnju. Ona jeste lakša, jer su stabla niža, ali nije brža. Od 60 do 100 sati rada po hektaru je potrebno kod vaze, pa od 80 do 150 sati rada kod piramide i vretena. Bez obzira na uzgojni oblik koji proizvođač odabere, ona treba da donese visok i stabilan prinos, dobar kvalitet ploda, ali treba da bude praktičan, odnosno, da se lako formira kruna, da ima lak pristup mehanizaciji, da omogući domaćinu efikasnu i laku berbu i bude prilagodljiv za protivgradne mreže i za navodnjavanje i antifrost sistem i da, na kraju krajeva, bude ekonomičan – ističe prof. dr Ivan Glišić.
Tekst i foto: Biljana Nenković
