Vojvodina je čuvena po dremljivim, zapuštenim i često napuštenim salašima, ali i banjama, po kojima bi, kad je kvalitet vode u pitanju, mogla da ide rame uz rame uz neke čuvene evropske, poput Harkanja. Današnje vojvođanske banje uglavnom su rezrevisane za bolesnike i rekonvalescente, a o slavnoj banjskoj prošlosti u nekim banatskim i bačkim selima svedoče pokoji napušteni bazeni i natrunuli zidovi, poneka razglednica i seoska legenda.
Čonoplja i Miletić – bleda uspomena na neko bolje vreme
Bivalo je pre Drugog svetskog rata i neposredno nakon njega banja i više, u okolini Sombora su radile još dve, jer je možda tadašnja vlastela i buržoazija odlazila u Karlove Vari i Baden Baden, ali su zato pripadnici srednje klase, pa i nižih slojeva pronalazili leka svojoj kostobolji, ali i zabavu u banjama Čonoplje i Svetozar Miletiću, koje su u vreme sadašnje tek bleda uspomena na neko bolje vreme.
Tako izbledeli zapisnici čonopljanskog poglavarstva svedoče o tome kako je 1925. godine izdata dozvola Adamu Štalmajeru da na livadi na Somborskom putu podigne lekovito kupatilo. Iste godine u delovodnik se unosi i izveštaj da je kupatilo podignuto, te da se spas od reume može pronaći u šest velikih cementnih kada. Topla voda crpela se iz dubina tako što je korišćena pumpa koju je pokretao konj krećući se u krug, baš kao da je u pitanju paorska vršidba, a ovu blagodet nisu koristili samo Čonopljanci, već je bivalo i sveta iz Sombora, Svetozar Miletića, Aleksa Šantića, Pačira… Sledeći, ali i poslednji put čonopljanski starostavni „velnes“ spominje se i deceniju i po kasnije. Šta se dešavalo posle toga teško je dešifrovati, pošto ne postoji nijedan validan dokument o sudbini čonopljanskih termalnih izvora, koji su se proteklih decenija volšebno izbrisali čak i iz kolektivnog pamćenja, s izuzetkom Dragana Kosanovića, čiji je pitoreskni etno park „Stari ribnjak“ nastao preko puta nekadašnje banje.
-Još šezdesetih godina prošlog veka su se na toj livadi kraj tada postojećih ribnjaka mogli videti ostaci neke građevine, ali nama deci bile su najinteresantnije betonske kade u kojima smo se igrali. Bila je tu i jedna velika jama, očigledno iskopana kao bazen, žut od iste takve mlake vode koja je odnekud izbijala – priseća se vlasnik najnovijeg etno-turističkog bisera u somborskoj okolini. – Sedamdesetih godina, ako se ne varam tačno 1972, prokopana su ova dva kanala kako bi se voda odvela s ribnjaka, pa su u sklopu tih radova porušene i cementne kade, a sav šut iskorišten za zatrpavanje ribnjaka… – jedno je od retkih svedočenja o postojanju banje u Čonoplji.
Lemeška banja lekovita kao Igalo
Svega nekoliko kilometara na severozapad smestilo se selo Svetozar Miletić, koje njegovi žitelji, ali i stanovnici Sombora i danas zovu Lemeš, po starom nazivu „Nemeš Militič“. Žitelji naselja potomaka sitnog habzburškog plemstva, po otkriću podzemne žile kojom kuca vodotok, kvalitetom i lekovitošću istovetan onom u čuvenoj mađarskoj banji Harkanj, rešili su da iskoriste ovu blagodat. Korišćenje termalnih izvora u organizovanom obliku započelo je još u drugoj polovini 19 veka, pa se kao Lemeška banja pominje prvi put 1888. godine, a decenijama nakon toga preduzimljivi Lemešani formirali su akcionarsko društvo, kako bi izgradili pravo banjsko lečilište, pa se u njihovo ime župnik Bolto Agatić 1925. obraća opštini ne bi li i ona uzela koju akciju i time doprinela izgradnji. Odgovoreno mu je da bi obštestvo ipak htelo da pre takve odluke pročešlja postojeće račune, ali se i uveri u opravdanost celog poduzeća, odnosno u stvarnu lekovitost termalnih izvora smeštenih na potesu prema Stanišiću. Voda, ali i blato njome natapano, poslato je na analizu u Kraljevsku hemijsku labaratoriju u Beograd, iz koje je ubrzo i stigla potvrda da se lekovitost izvora tople vode može porediti s onom u Harkanju, a blata sa blagotvornim „parnjakom“ u Igalu.
S ovakvim vetrom u leđa Lemešani su prionuli na posao, pa angažujući somborskog zidarskog preduzimača Miju Štrangarića već 1928. godine po ugledu na palićku Veliku terasu podižu centralnu zgradu, čiji sadašnji avetinjski kostur podseća na slavne dane, zida se ciglom i otvoreni bazen iz kojeg danas klasa trska i šaš, a ceo kompleks od 20 hektara pretvara se u pravu botaničku baštu, arboretum. Banja raspolaže u to vreme sa čak 14 betonskih kada, delom za terapije lekovitim blatom, restoranom i velikom terasom, što je i polučilo velikim brojem posetilaca u narednim godinama i decenijama. Za razliku od čonopljanske, ratna i poratna vremena nisu preterano naškodila Lemeškoj banji, pa ceo kompleks i nacionalizaciju doživljava bez nekih većih poremećaja u radu. Hronike beleže i cene sa početka pedesetih godina prošlog veka, kada za kupanje u otvorenom bazenu odrasli moraju da izdvoje 10, a deca upola manje dinara. Bolesnici, a njih je dnevno i preko 70, za blagodat lečenja reumatizma, išijasa i drugih kostoboljnih i kožnih bolesti moraju da izdvoje 24 dinara, ne bi li se balneoterapiji prepustili u banjskim kadama.
Ali, ne lezi vraže, 16. avgusta 1961. godine seoska povesnica notira do tada nezabeleženo olujno nevreme, koje tačno u pola četiri popodne, za svega 12 minuta razara ne samo banju već i dobar deo sela. Oluja je sve banjske pomoćne zgrade razorila, glavna zgrada je oštećena do neupotrebljivosti, terasa netragom nestala… Narednih godina ništa nije urađeno ne bi li se banja obnovila, a kako je jenjavalo interesovanje posetilaca sa strane, kopnila je i volja Lemešana da koriste samo spoljni bazen ili da se delimično obnovljeni restoran uzima u povremeni zakup.
M. Miljenović
Dobro jutro br.580 – Avgust 2020.
