Blaga zima je i ove godine bila dobar saveznik parazitima, prouzrokovačima bolesti i štetnim insektima. Svi koji su prezimili ušuškani, dočekali su i prvo prolećno sunce. Tako će u ovom mesecu većina krenuti u potragu za hranom, pronaći nove pupoljke, cvetove i listiće i početi da polaže jaja ili da ostavlja organe za širenje zaraze – miceliju, spore…
Monilija napada sve redom
Bolesti poznate kao monilioze, a izazivaju ih gljive, javljaju se svake godine i prave veliku štetu kako na jabučastim tako i na koštičavim voćkama. U ovoj grupi su tri gljive. Monilinia laxa – izazivač sušenja cvetova, grančica i plodova koja napada koštičave voćke – višnju, trešnju, breskvu, šljivu, Monilinia fructigena – izazivač truleži plodova koštičavog, ali i jabučastog voća, i Monilinia fructicola – smeđa trulež koja se javlja na koštičavom voću kao što su breskva, nektarina, kajsija, trešnja i šljiva. Bolest se najčešće primećuje tek na plodovima, iako se mogu zaraziti i cvetovi, listovi, izdanci. Sve gljive iz roda Monilinia prezimljavaju kao micelija u kori zaraženih grana, grančica i u mumificiranim (zaraženim pa osušenim) plodovima. Primarna zaraza se ostvaruje u fazi cvetanja preko žiga tučka, posebno je jaka ako je vlažno i toplo vreme. Prvi simptomi javljaju se na cvetovima koji dobijaju mrku boju, a potom se suše i otpadaju. Iz cveta parazit prodire u mladare i grančice i izaziva ovalne pege koje ih zatim prstenasto obuhvataju te se oni suše.
Plodovi mogu biti zaraženi od zametanja do berbe, a i kasnije u skladištu. Ako gljiva prodre u mlade plodove, oni istrunu i opadnu. U vlažnim uslovima jača je pojava bolesti. Na starijim plodovima javljaju se koncentrične pege koje se šire i plod truli. Plodovi koje oštete insekti gljiva lakše inficira. Takvi se brzo smežuraju, suše i otpadaju ili ostaju u krošnji i u naredno proleće šire zarazu.
Zaštita od ovih gljiva ide u više pravaca, i to je kombinacija agrotehničkih i hemijskih mera. U periodu mirovanja vegetacije uklanjaju se zaražene grane, grančice, kao i mumificirani plodovi. Ako je u toku vegetacije napad bolesti jači, potrebno je odmah odstraniti zaražene grančice, ali i deo zdravog tkiva i sve izneti iz zasada i spaliti.
Hemijski tretman obavlja se prvo u fazi mirovanja vegetacije preparatima na bazi bakra, zatim preventivno u fazi belih kokica, pre otvaranja cveta i, ako je kišovito, i u ranoj fazi precvetavanja. Od ovih parazita valja zaštititi i plod, pa se u fazi promene boje, obavlja još jedno prskanje. Koriste se fungicidi kraće karence koji imaju dozvolu za zaštitu voćaka od monilije. Da bi zaštita bila efikasnija, svako sledeće prskanje treba raditi fungicidom s drugom aktivnom materijom i drugačijim načinom delovanja.
Voćke se od monilije, ali i drugih bolesti i štetočina prskaju u večernjim satima kako bi se sačuvale pčele. Pre tretiranja voćar je u obavezi da o svojoj nameri obavesti pčelare koji imaju košnice u blizini, i to najmanje 24 časa pre prskanja.
Na leski je najopasniji žižak
Leskin žižak (Curculio nucum) poznata je štetočina koja na leski može da umanji prinos čak 70 pa i svih 100 posto. Javlja se u svim područjima gajenja ove voćke. Odrasli insekt je crvenkastosmeđe boje, dug šest do devet milimetara, s veoma dugom surlicom. Larve su beznoge, savijene, žućkaste, duge 10 do 16mm. Ima jednu generaciju godišnje, a prezimljava kao odrasla larva u zemljištu, gde dijapauza (mirovanje) može da potraje i dve-tri godine.
Krajem marta, kada temperatura poraste na 10 do 15 Celzijusovih stepeni, kada kreće vegetacija, odrasli izlaze iz zemlje, u početku se hrane plodićima divljih šljiva koji su tada u formiranju, ali i ostalih voćaka. Krajem maja ili početkom juna prelaze na lesku, na kojoj takođe oštećuju plodove, ali i listove. Plodovi, koji su tada veličine 11-12 mm, otpadaju. Čim položi jaje, ženka otvor zatvara i „uklanja tragove“. Larve se pile posle najviše desetak dana i hrane se jezgrom lešnika, potpuno ga izgrizu i isprljaju izmetom. Od početka avgusta do kraja oktobra napuštaju plodove, koji su otpali sredinom leta, i odlaze u zemlju. Na dubini od 10 do 25 cm prave zemljane komorice, gde ostaju u dijapauzi od jedne do tri godine.
Štetočina se može suzbijati na više načina. Dok žižak još spava, početkom marta valja duboko obraditi zemljište u zasadu lešnika, kako bi se na površinu izbacili prezimljujući žišci koje će obično pokupiti ptice. Tokom maja se prati žižak, postavljaju se ploče oko voćaka i, čim se ulove prvi tvrdokrilci, voćke zaštite nekim od hemijskih preparata koji imaju dozvolu za upotrebu u zasadu leske. Tokom leta valja redovno sakupljati otpale plodove i spaljivati ih da bi se uništile larve.
Šljivinu osu otkriva boja
Šljivine ose (crna i žuta) javljaju se svake godine, a njihova brojnost zavisi od klimatskih uslova. U godinama kada je suvo i toplo vreme, u fazi pre i tokom cvetanja šljive, one su brojnije i tada mogu umanjiti prinos ovog voća za 30 do 40, pa i čitavih 90 procenata. Štetu prave larve koje se hrane mesom mladih plodića, zbog čega oni otpadaju.
Odrasle ose iz zimskog skrovišta izleću pred kraj marta ili u aprilu, što zavisi od temperature. Crna je veličine oko 5mm, kako joj i ime kaže, crne je boje, dok je žuta nešto krupnija i u krošnji se lako otkriva zbog svoje boje. Zimu provode u zemlji kao larve koje se do proleća preobraze u odrasle ose. Čim izlete, ženke polažu jaja na čašične listiće cvetova šljive. Kada se ispile, larve se odmah ubušuju u tek formirane plodiće i nastavljaju razvoj. Dok ne odrastu, unište četiri-pet plodova koji otpadaju, a razvijene larve se spuštaju u zemlju, gde na dubini pet-šest centimetara naprave kokon i prezime.
U zaštiti od ovih napasnika primenjuju se preventivne i hemijske mere. Od preventivnih je najvažnija jesenja obrada zemljišta oko voćaka, kako bi se za narednu godinu smanjila brojnost prezimelih larvi. Voćari koji su lane imali štete, a nisu jesenas stigli da obrade šljivik, mogu to da urade i početkom marta, odnosno, čim se zemlja „otkravi“ ako je bila smrznuta. Hemijski, ose se suzbijaju u vreme piljenja larvi kada se zasad šljive nalazi u fazi precvetavanja.
Šljive liče na rog
Rogač šljive, čiji je prouzrokovač gljiva Taphrina pruni, uočava se odmah po precvetavanju. Zaraženi plodovi rastu brže nego zdravi, izdužuju se i dobijaju oblik roga, rogača ili mahune pasulja. Zato se u narodu ova bolest zove “rogač” ili “pasuljara”. Gljiva može da uništi i do 80 posto zametnutih plodova koji su svetlozelene boje, često bez koštice, sa sunđerastim mesom. Krajem proleća bolesni plodovi pocrne, osuše se i najčešće otpadnu. Hladno i kišovito vreme pred i tokom cvetanja pogoduje zarazi. Šljiva „požegača“, nekada najrasprostranjenija sorta u našim krajevima, na ovu bolest je i najosetljivija.
Gljiva prezimljava na grančicama šljive gde formira askuse (organe za prezimljavanje) s askosporama (organi za širenje zaraze) koje dospevaju na tek zametnuti plod, klijaju i inficiraju ga. Parazit se razvija u mesu ploda i deformiše ga. Na površini zaražene šljive micelija formira nove askuse s askosporama, koje kišne kapi i vetar prenose na grančice, na kojima se održavaju do sledeće godine. Tokom vegetacije nema takozvanih sekundarnih infekcija, pa je suzbijanje olakšano.
Od prouzrokovača rogača šljive štiti se fungicidima preventivnim uništavanjem prezimelih spora preparatima na bazi bakra u toku mirovanja pa sve do faze pucanja pupoljaka. Kako bi se smanjila šansa za oboljevanje roda sledeće godine, treba sakupiti i uništiti zaražene plodove, kao i pravilno orezati krošnje, praveći dobro provetravanje.
Zašto dobri preparati pružaju slabu zaštitu
Poljoprivredni proizvođači, posebno voćari, često i pored redovnog prskanja ne uspevaju da unište sve štetne insekte. Za to najčešće okrivljuju „falš“ preparate, prekoračen rok upotrebe… Ima i toga, posebno kada se sredstva za zaštitu kupuju na pijacama, ispod ruke, ili prepakovana i, naravno, razređena. Preparati kupljeni u apoteci su pouzdani, ispravni, ne stavljaju se u promet pakovanja kojima je istekao rok upotrebe. A zbog čega efikasnost prskanja nije stopostotna, zbog čega mnoge bubice prežive bez ikakvih oštećenja, odnosno postaju rezistentne?
– Rezistentnost podrazumeva pre svega, nasleđenu osobinu štetočine da preživi primenu pesticida – kaže ZvezdanaJovanović, stručnjak PSSS u Požarevcu. – Sposobnost rezistentnosti na pesticide postoji kod veoma malog procenta jedinki i javlja se pre samog tretmana. Posle prskanja, odnosno dodira s pesticidima, ove jedinke nastavljaju normalno da se razmnožavaju i daju brojno potomstvo koje je takođe rezistentno na određeni pesticid. Štetočine mogu biti rezistentne i na različite pesticide sa drugačijim spektrom delovanja.
Kako sposobnost razvoja rezistentnosti insekata na određene preparate postaje sve ozbiljniji problem u poljoprivrednoj proizvodnji, sačinjene su preporuke koje, kada se primene, usporavaju nastanak rezistentnosti. One podrazumevaju primenu integralnih mera kojima se umanjuje upotreba pesticida. To znači da se pesticidi koriste samo ukoliko je brojnost štetnih organizama iznad ekonomskog praga štetnosti ili ukoliko model prognoziranja pojave bolesti ukaže na potrebu za suzbijanjem. Kada je neophodno da se biljke štite uzastopno u više navrata, preporučuje se da se koriste pesticidi s različitim mehanizmom delovanja. Za sve druge situacije valja kombinovati preventivne, mehaničke i hemijske mere zaštite, kaže naša sagovornica
