Iz Beograda, putevima preko sela, znanim samo našoj navigaciji uz koju se uvek vozamo tamo gde drugi niko ne ide, krenusmo zorom. U Jarebice, selo na dvadesetak kilometara od Loznice, stigosmo rano, nešto oko osam sati. U dvorištu naših pobratima tri jabuke, stare sorte, ne znaju ni oni koje su, prerodile, podruprte rakljama (drvo isečeno na dva roglja), mirisom nas dočekuju. Tu je i par pritki aronije, red maline uz ogradu, do njega čokot vinove loze, a preko puta kapije vajat, star bar jedan vek, sa strane isto toliko godina ima i čardak nakrivljen malo na levu stranu.
Dobro nam došli naši berači – šali se pobratim dočekujući nas, jer je dogovor po polasku iz Beograda bio da im pomognemo to jutro u branju kupine. Prvi je rod, nema je puno, ali je žega i svaka pomoć je dobro došla.
To dobro jutro, potrajalo je do deset sati, kad smo posle kafe, rakijice, priče o našem lutanju kroz šabački kraj, konačno odlučili da je vreme da se krene. Niz bašču, pored dženarika i oraja čiji hlad je dovoljan da se u njemu napravi poneka pauza, pruža se pogled na plodnu zemlju sa desetak reda kupine, dobro rodile, krupnih plodova, slatkih kao med.
Zoka i ja ćemo prvi red, a ti Bubo idi drugi – silazeći nizbrdo, jer se uvek uzbrdo kreće, priča posestrima Svetlana. Dok idem kroz travu, a iza mene ostaju lastari popali po zemlji, prisećam se detinjstva, ustajanja u pola pet pre prvih petlova, doručka od čaja u koji je potopljeno parče tvrđeg leba, onog od preključe što ga je strina svojim težačkim rukama, ispucalih dlanova mesila i pekla i odlaska u maline kojima se ni reda ni broja nije znalo. Knedla mi u grlu stoji, kad pomislim koliko je težak taj posao, po žegi, izgrebanih ruku, ma koliko duge rukave da nosiš uvek te nešto potkači, izujedani od zolja, obada, poneki mrav se uvuče pod košulju pa kljuca. Noge, koliko god da si mlad, budu teške, koliko puta se sagneš pa ustaneš, pa ti se od sunca zamanta iako na glavi imaš venac od malinovog lišća. Dok mislim o svemu tome, eto ga i komšija Toma, došao da pomogne, da ne sedi sam u kući. Krenusmo tako nas četvoro, ćutimo, svako svoje misli, prebiramo onu kupinu, gledamo samo zdrave, one od žege propale samo tresnemo da ne stoje na biljci, da ne kradu hranu. Toma, kao da je dečkić a ne čovek u svojim sedamdesetim godinama, tek s vremena na vreme progovori.
Navikne se čovek na sve. Navikne – i nastavi kao da ništa rekao nije. Meni se, iako sam na taj posao davnih dana svikla, već manta od vrućine. Ćutim dok osećam da mi je majica skroz mokra, da se niz leđa slivaju one kapi što idu na nezgodna mesta, da se s kose, koje doduše imam vrlo malo, cedi voda. A kupine, hvala bogu, krupne pa ih nije teško brati.
Lepa kupina, baš lepa. Ja bih ovo za dan obrao sam – ponovo se oglasi Toma. Mi se samo zgledasmo, pognusmo glave i nastavismo. Dok izbrasmo red već je toliko upeklo, da smo jedva disali, a kamo li hodali. Stadosmo na minut u hlad, da se popije vode, pa ajde nanovo, drugi red, svako po vrstu. Srce mi je, već na početku, u ustima, ali i ne odustajem, mislim se kako li je onima koji od ovoga žive, koji ovo moraju, svaki bogovetni dan dok je sezona. Ceca crvena u licu, sunce prži ramena, bere i ne progovara. Rodni prag, rodna njiva, vratiće se iz Beograda ovde, neće da dangubi i sedi, hoće da ima svoju voćku, svoj povrtnjak, svoj zasad.
Ove godine ovako, sledeće ćemo, ako bog da malo i proširiti. Možda neki red maline ili borovnice, samo onoliko koliko možemo da uradimo sami, da imamo za sebe i ako pretekne nešto da predamo. Dolazi čovek oko pola sedam, nije loša cena 140 dinara kako sad reče Toma. Mi smo mislili da je manje – reče dok izlazimo i drugi red i sedamo da predahnemo. Nije nam puno trebalo, za sat ipo obrasmo čitav prvi rod, četrnaest divnih gajbica najkvalitetnije kupine, za radost naših pobratima. Otkupljivača ne dočekasmo, jer je uveče bilo Lilanje u Loznici za koje smo se dugo spremale i jedva ga dočekale.
Tekst i foto: Zorica Dragojević
