Vreme između Ognjene Marije, Svetog Ilije i Blage Marije, bilo je vreme neidenja, nerada i nekupanja u velikim vodama u našem životu. Sve to ne, nekako me je stizalo kad god bih ga prekršila. Jedna slomljena ruka, jedna slomljena peta, jednom razbijena glava… sve na Svetog Iliju i sve protiv majčinih upozorenja. I sad ne znam da li me je upozoravao Gromovnik ili njena suza, ali to je i najmanje što se moglo desiti. Nešto mnogo krupnije, gore, desilo se. Ima devet godina, gorkih devet godina od kada je ovaj svet napustio a pridružio se nebeskoj vojsci, baš na današnji dan, moj najnasmejaniji drug, najpozitivniji, najhrabriji čovek na svetu Vlada. Ostalo mu je veliko srce u Sarajevu, gradu u kom je rođen i koji je obožavao. Jeste praznik, jeste da prijatelji slave, ali ovo je Vlada, naš Vlada, svačiji naš Vlada, nismo se dvoumili, nismo razmišljali, znali smo gde treba da budemo.
Pežo 206, troja vrata, nas petoro, klima koja je pogrešno postavljena nakon servisa i vreo dan. Vozim, naravno, ja, jer Mile je u šoku i nije mu ni do čega, Beta ne vozi tuđe automobile, Boro je opušteno popio koju da se oporavi od preživljenog stresa, a Ljubica pojela burek za doručak od koga joj ceo dan nije dobro. Uz put ko da smo, sačuvaj me Bože, krenuli na ekskurziju. Jednom se ide u toalet, drugom je muka od serpentina, treći spava klima glavom, četvrtom se pije voda a ostala je u gepeku, vruće im je, hladno im je, svako malo „kad ćemo stati“. Na kraju, negde kod Zvornika, parkirah onaj mučeni auto čije su nebo glavama izubijali nameštajući se ovako i onako, pukćući od vrućine i trudeći se sve vreme da otvore prozore na leptir. Izađosmo malo da protegnemo noge, zagledani u reku poređasmo se kao vrane na žicu od struje, istežemo se, umivamo, a Ljubica, već izmučena od konstantnog povraćanja na svakoj krivini, baulja, ne zna gde je. Iza nje huči ladna Drina, samo gledam kad će da se omakne. I… naravno, omače se. Spetljaše se noge, polete u kamenjar od obale što vodi u vodu.
– Kukuuuuu, ode ja u Drinu!!! – na njen vrisak skočiše ovo troje, uhvatiše je za ruke, noge, povukoše nazad. U tom Bori prokliza sandala na kamen, spotače se pa preko Ljubice, ja za njim hvatam ga za kaiš i tako na gomili vučemo jedni druge kao u onoj priči „baba za dedu, deda za repu“. Smejemo se, ori do Zvornika, pored nas prolaze automobili, trube, smeju se i ljudi u njima.
– Juuuu, sramote, juuuu di ćemo ovako, trube nam ljudi – viče Beta nenavikla na ovakve situacije, nama i našem društvu sasvim normalne.
– Ljudi, pošli smo na saranu, a ovo je cirkus – krsti se i ne veruje. Krstimo se i mi što preživesmo i nećemo nikog motkama po ladnoj Drini tražiti. Vraćamo se u auto i pravac Istočno Sarajevo. Bar smo tako mislili. Ispred Sarajeva, ova dvojica se umalo ne posvađaše oko volana, svaki od njih bi vozio i svaki najbolje zna put i prečice. Dok su se raspravljali, naravno Boro promaši izdvajanje i rupismo po sred Sarajeva, onog u koje iz određenih razloga nismo smeli da idemo. Napred, nazad, izgubismo tako sat vremena, na odredište, ipak, dođosmo na vreme. O tom delu nije za pisati.
Povratak je kao i dolazak bio za pamćenje. Negde oko Sokoca iz, do tada, vedra neba krenu lagano da sipa. Nama svi prozori otvoreni da uđe ladan vazduh, a iz daljine se čuje grmljavina. Tera Ilija Gromovnik ona četri konja, sve im gromovi pod kopitama. Slabo, pa sve jače i jače. Odjednom uđosmo u crnilo, ništa se ne vidi. Vozim i nagađam, brisači ne mogu da skinu led koji pada. Mile me gleda ispod oka, rekao bi nešto ali ćuti. Ovo troje sa zadnjeg sedišta samo dobacuju.
-A – haaa, samo se vi šalite, evo Svetog Ilije da vas opomene – opet Beta nije mogla da se suzdrži, već pridikuje. Meni muka što nit’ znam gde smo, nit’ gde idemo jer puta ne vidim, samo mi njeno kljucanje fali. Taman da se okrenem i izustim sočnu psovku, puče na nekih stotinak metara ispred nas. U trenutku se sve razdani, sve sam videla. I kočije i konje i livadu koja se beli i put i pored puta. Zaustavih auto, tišina, niko ništa ne priča, neprijatno je. Prođe par minuta. Ko po komandi pootvarasmo vrata, izađosmo na livadu i ostasmo tako pitavši se da li je uopšte avgust, otkud toliko belilo, šta nam se desilo. Mile napunio šake ledom, pogleda u nebo.
– Nije ovo kazna Gromovnika, ovo su Vladine suze – do Beograda smo ćutali.
Tekst: Zorica Dragojević
