Legenda o najboljem preparatu za opekotine koji je ikada izmišljen, ostala je da živi među „malim“ ljudima koji su se spasili Šaljićevom mašću, iako je, 1977. Šaljićeva mast opet otišla u ilegalu, a štampa ju je ponovo proglasila nadrilekarskim proizvodom. Po Beogradu se tada šapatom počelo govoriti o dve legende koje su, što su više bile zabranjivane, imale veći odjek u javnosti. Jedna je o čuvenom vozaču Vladi „Beogradskom fantomu“, koji je prvi razbio komunistički san i pokazao da je bolji „porše“ od „stojadina“ i da se za njega vredi žrtvovati, a druga je da jedan rođak Jovana Šaljića ima originalnu recepturu za Šaljićevu mast jer, navodno, Šaljić nije verovao svojim sinovima, pa je originalni recept ostavio svom bratu od strica, u kojeg je imao bezgranično poverenje.
Piše: Aleksandar Pavlović
Oni koji su imali tu nesreću da se opeku, tajnim kanalima dolazili su do tog rođaka i navodno se u potpunosti izlečili. Novinarskom lucidnošću, koju zlobnici zovu srećom, uspeli smo da dođemo do jednog od njih koji nam je upravo potvrdio tu priču. Zemunac, osamdesetogodišnji gospodin Đorđe Gejmović, samo zahvaljujući upornosti uspeo je da sačuva ruku, nakon nesreće na poslu pre 41 godinu.
Kako je Đorđe Gejmović spasao povređenu ruku
– Radio sam na održavanju mašina u fabrici „Grmeč“ i u leto 1981, tačnije 16. jula, oko 23 časa, prilikom popravki kvara na pumpi koja je pumpala vreo bitumen, prolio mi se bitumen na obe ruke, ali mi je posebno stradala desna. Prevezen sam hitno u bolnicu na Bežanijsku kosu, gde su mi ohlađen bitumen skidali zajedno s odećom i kožom, tako da mi je na desnoj ruci ostalo živo meso. Opekotine su na desnoj ruci bile trećeg stepena, a bolovi nepodnošljivi. U bolnici sam proveo četiri nedelje i svakodnevno su me previjali i mazali jekoderm mašću, dajući lekove protiv bolova. Prilikom svakog previjanja i skidanja izumrlog tkiva, suze su mi same tekle od bolova, iako mislim da dobro podnosim bol. Na desnoj ruci imao sam veliki ožiljak od 5 centimetara, koji mi je dozvoljavao pokretljivost ruke samo do određenog ugla, a snage u ruci gotovo da nisam imao. Od jednog pacijenta koji je dolazio na kontrolu čuo sam za Šaljićevu mast. Pitao sam doktora, koji mi je rekao da mi je zvanično ne može preporučiti, ali da zna za njena dejstva i da je ljudi nekim kanalima pronalaze po Beogradu. Nije mi preostalo ništa drugo nego da pokušam da nađem vezu. Tada sam se setio da uzmem telefonski imenik i da izdvojim sve koji su se prezivali Šaljić i da ih pozovem – ispričao nam je Gejmović.
Bilo je dvadesetak Šaljića tada u telefonskom imeniku Beograda. Negde posle desetak pokušaja, jedan ga je saslušao i pomislio je da je to prava osoba, seća se naš sagovoprnik i dodaje:
– Bio je veoma oprezan, jer je mislio da sam možda provokator, ali je, izgleda, ipak poverovao u moju priču i pristao da se nađemo na Novom Beogradu, gde je živeo. Kada je video moje rane, rekao mi je da sačekam i da će se javiti za dve do tri nedelje. Tako je i bilo: pozvao me je da dođem i dao mi dve flaše u kojima je bila Šaljićeva mast, za koju je rekao da je stigla iz Ivangrada. Dobro se sećam da je jedna bila u flaši od kokakole, a druga od kisele vode. Emulzija je bila krem-zelenkaste boje i najviše je mirisala na lavandu. Objasnio mi je kako da je koristim, da je utrljavam dva do tri puta na mesta opekotina i da polako istežem tu ruku koja je bila slabo pokretljiva, sve dok joj se ne vrati funkcija. Tako je i bilo. Za tri meseca sam gotovo potpuno ozdravio, a gotovo svi ožiljci su nestali, pa čak i taj najveći, koji mi je ometao funkciju desne ruke. Tada mi je taj njegov rođak rekao da bi lečenje bilo mnogo uspešnije da sam preparat imao odmah nakon što sam stradao, a ne tek nakon tri meseca. Ako ništa drugo, rekao je da ne bih trpeo nesnosne bolove.
Krajem devedesetih godina i ta poslednja veza za originalnu Šaljićevu mast je nestala, jer je čovek koji je uspevao da je nabavi umro i, izgleda, sa sobom poneo tajnu u grob. Sadašnja Šaljićeva mast, koja može da se nabavi preko interneta, a i u pojedinim apotekama, nije ni približno slična originalu, i to su nam potvrdili i oni koji su je koristili pre pola veka i koji su još uvek živi.
Sadašnji „Šaljićevi melemi“ ni nalik originalu
Danas se priče o Jovanu Šaljiću i verovatno najboljoj masti u istoriji, više niko ni ne seća. Farmaceutska industrija uspela je da izbriše formulu melema koji je lečio opekotine brzo i efikasno, a što je malo isplativo. To je u poslednjem intervjuu u „Njujork Tajmsu“ rekla i Kiti Svon, povodom 50 godina svoga stradanja, kada ju je tokom dodele Oskara za specijalne efekte intervjuisao njegov novinar. Naslov teksta je bio „Zašto farmaceutska industrija pali najbolje recepte?“
To se pitaju i pacijenti, kojima je mast Jovana Šaljića spasila život: poput Vidosave Zogović koja je kao devojčica zadobila opekotine četvrtog stepena do polovine tela, Irene Ćeranić koja je gorela u autu i ostala bez kose i obrva i s unakaženim licem, a danas skoro da nema ni ožiljka nakon tretmana originalnom Šaljićevom masti. Tu je i Milo Lekić i mnogi drugi koji su imali hrabrost da se obrate Šaljiću, ali i sreću da žive u njegovo vreme. Odgovor na njihovo pitanje dala je sama Kiti Svon u intervjuu, pošto je tražila da glumci koji imaju tačke sa specijalnim efektima i koje mogu biti opasne, imaju posebno osiguranje, jer će u suprotnom, poput nje, ostati bez miliona na svom računu, najviše zahvaljujući neadekvatnom lečenju. Samo nekoliko nedelja posle intervjua, ispravnost njenog stava potvrdio je nesrećni slučaj u kom je Alek Boldvin tokom snimanja sa specijalnim efektima ubio iz pištolja snimateljku Halinu Hačins na snimanju filma „Rast“.
Pošto smo preko Interneta naručili nekoliko gelova koji se reklamiraju kao Šaljićevi melemi i pokazali ih ljudima koji su imali u rukama originalni Šaljićev melem protiv opekotina, dobili smo jedinstven odgovor – to nije ni nalik originalnoj Šaljićevoj masti. Verovatno im je i takav učinak. Ipak, ostaje tajna da li neko ima originalan Šaljićev recept. To smo pitali sve s kojima smo pričali, a najintrigantniji odgovor smo dobili od farmaceuta iz „Mente“ koji nam je ispričao neverovatnu priču.
Recept znao i Toma Zdravković?
– Negde pred rat 1991. sasvim slučajno sam se zatekao u beogradskoj kafani „London“, kada su koncert zajedno držali Toma Zdravković i njegov brat Novica. Te noći sam i prvi put čuo „Pesmu o Kiti Svon“ koju je komponovao i otpevao Toma Zdravković. Bio sam iznenađen i posle koncerta sam prišao stolu za koji je seo legendarni Toma i predstavio se. On mi je tada ispričao da se intenzivno družio s Kiti Svon, zajedno sa Borom Spužićem Kvakom, dok je boravila u Ivangradu i da su je učili da peva srpske pesme, a da je s njima tada bio i Jova. Kao uspomenu na to druženje nastala je „Pesma o Kiti Svon“, a tada me je Toma zaprepastio tvrdnjom da mu je Jova Šaljić ostavio originalni recept za svoju mast, rekavši da samo njemu veruje.
Dogovorili su se da se farmaceut čuje sa svojim direktorom i da ugovori sastanak, a on će doći za desetak dana da nastave saradnju. Ostavio mu je telefon i rekao da će se čuti početkom narednog meseca, a onda:
– Kada sam ga nazvao po dogovoru, javio se njegov brat Novica i rekao da je Toma ozbiljno bolestan, da je u bolnici, a da se on seća našeg razgovora o Šaljićevoj masti i da će pitati Tomu kada ga vidi. Međutim, uskoro je televizija objavila kratku vest da je preminuo estradni umetnik Toma Zdravković i moje veze s Novicom su prekinute.
Ostaje enigma da li je Toma zaista imao originalni recept Šaljićeve masti i da li ga uopšte neko ima. Ili je nada za opečene zauvek izgorela…
kraj
