(Nastavak iz prethodnog broja)
Bezbroj je primera uspešnog lečenja teških opekotina originalnim melemom ivangradskog travara i iscelitelja Jovana Šaljića. Zato smo i pokušali da saznamo nešto više o Šaljićevoj masti. To je sada rudarski posao, jer nakon pola veka, većina svedoka i učesnika ove neverovatne farmaceutske enigme nije među živima. Što je najinteresantnije, gotovo svi apotekari koji i danas prodaju „Šaljićevu mast“ ubeđeni su da je to mast o kojoj se nekada pisalo, mada uopšte ni ne liči na nju, a po efektima lečenja je najmanje 10 puta lošija od originala.
Piše: Aleksandar Pavlović
Pokušali smo da istinu saznamo od gospodina Lazara Oluškog koji je u to vreme bio vlasnik „Mente“ iz Padeja. Odbio nas je s obrazloženjem da nema nerava da se povlači po sudovim po tužbi Šaljićevih naslednika, ako iznese istinu o melemu.
Na sreću, zatekli smo jednog od živih učesnika ove neverovatne priče. On je zahtevao da ostane anoniman, upravo zbog toga što je ubeđen da bi nakon onog što kaže, bio tužen bar sa pet strana. Dodao je da, kao penzioner, ne može da se povlači po sudovima. Reč je o farmaceutu koji je bio zaposlen kao inženjer u „Menti“ koja je osamdesetih bila najjača privatna farmaceutska kuća na prostorima bivše Jugoslavije.
– Priča o Šaljićevoj masti je holivudski triler – kaže na početku razgovora ovaj farmaceut u penziji. – Samo, niko u ovom trenutku ne sme da ga snimi, jer farmaceutska industrija vlada svetom. Inače, ko može da mi objasni da je lek, koji je najmanje deset puta bolji od svih poznatih lekova koji se danas u svetu koriste u lečenju opekotina, jednostavno – nestao. Na žalost, u kvalitete Šaljićevog melema i sam se uverio, jer sam se nepažnjom opekao, zadobio opekotine drugog stepena i lečio se najpre lošim lekovima.
Naš sagovornik dobro se seća sredine sedamdesetih, kada su novine o Šaljićevoj masti svakodnevno pisale, skoro kao što danas pišu o Đokoviću. Kiti Svon je bila svetska zvezda i, kada je došla da se leči u Ivangrad od opekotina, a pre toga je bila u svim najboljim bolnicama sveta koje su se bavile plastičnom hirurgijom, za njom je krenuo buljuk svetskih novinara. Svetska štampa je gotovo svakodnevno pratila njen oporavak. To je bilo vreme kada je Jugoslavija tražila zapadne kredite i prećutno su svi naši prestali da pišu protiv Šaljića, jer nisu mogli preko zapadnih medija. Inače, sve do tada Jovan Šaljić je bio razapinjan na stub srama kao nadrilekar, poput njegovog imenjaka Jove Mijatovića, popularnijeg kao deda Jova s Romanije.
– Naravno, svi koji su imali nesreću da se opeku, godinama su pre slučaja s Kiti Svon tajno išli po meleme kod Šaljića u Ivangrad. Kako je tadašnji direktor, a kasnije vlasnik jedne od prvih privatnih firmi „Menta“ iz Padeja stupio u kontakt s Jovanom Šaljićem, zaista ne znam, ali se sećam da je samo jednog decembarskog jutra, sada daleke 1975, s „tristaćem“ („zastava 1300“) na kapiju naše fabrike stiglo „lice s naslovne strane“, koga smo odmah svi prepoznali. Bio je to Jovan Šaljić – seća se farmaceut, čiju anonimnost poštujemo. – Očigledno se već dogovorio sa direktorom i onda smo u kancelariju bili pozvani svi koji smo radili na spravljanju kozmetičkih sredstava koje je „Menta“ tada radila…
Rečeno im je da će od sledećeg meseca „Menta“ početi legalnu proizvodnju Šaljićeve masti. Naš izvor pamti da je Jovo bio veoma uljudan i da im je na sastanku pričao da je imao basnoslovne ponude iz inostranstva da proda recept za svoju mast protiv opekotina, ali da njemu, kao patrioti, to ne pada na pamet i da neće dati nikom pravo da proizvodi njegov melem, sem nekoj jugoslovenskoj firmi.
– Dogovor je bio – svedoči takođe naš sagovornik, a ondašnji farmaceut u „Menti“ – da mi nabavimo bazu od hladno ceđenog maslinovog ulja, a da on svakog ponedeljka donese smešu koja bi se ubacivala u maslinovo ulje i koja bi se potom petnaestak minuta polako mešala. Sećam se da je, prema njegovom receptu, morala da odstoji nekoliko sati, a potom se pakovala u flašice s našim logom kao „originalna Šaljićeva mast“.
Svetska senzacija iz Rima i šok iz Ivangrada
Kada je prva serija izašla iz fabrike, imali smo pravu svečanost, jer smo svi bili ubeđeni da smo počeli s proizvodnjom leka koji će iz Jugoslavije ići u čitav svet. Nije bilo novina od Triglava do Đevđelije koje nisu pisale o tom događaju, a istovremeno su svi pratili stanje Kiti Svon koja se, nakon potpunog izlečenja, vratila sa suprugom u Rim i koja je tačno nakon dve godine pošto je gotovo smrtno stradala, saopštila da je u drugom stanju, što je bila prvorazredna svetska senzacija.
– I, kako gospodin život jedino može da izrežira, posle tih fenomenalnih vesti, usledio je šok – kaže naš farmaceut. – Sećam se da sam došao u kancelariju da popijem kafu, jer je trebalo da počnemo pakovanje druge ture Šaljićeve masti, pošto je on i sledeći ponedeljak doneo smešu koju smo ubacivali u maslinovo ulje. Negde pri kraju vesti na Radio Beogradu početkom 1976. čuo sam spikera koji je pročitao vest da je u Ivangradu iznenada preminuo “kontrovezni travar Jovan Šaljić”. Prvo sam mislio da sanjam i okrenuo se oko sebe, kada sam video da je desetak mojih kolega spustilo šoljice za kafu i samo se nemo pogledalo. Niko nije izustio ni reč.
Samo deset dana nakon što je doneo prvu smesu koju je sam spravio po svom receptu i ubacio u bazu od maslinovog ulja, Jovan Šaljić je naprasno preminuo. S njim su umrle i nade zaposlenih u „Menti“ da će plate biti povećane za 50 posto, koliko je bilo obećano. Prvih 1.600 kutijica Šaljićeve masti iz padejske „Mente“ rasprodato je u apotekama po čitavoj bivšoj Jugoslaviji u roku od mesec dana. Ostalo je neizrečeno pitanje da li je neko u padejskoj fabrici znao originalnu recepturu Šaljićevog moćnog melema i kakva je njena sudbina?
(Nastavak u idućem broju: S Jovom umrla i istina)
