Nekada je pasulj bio vodeća hrana i najzastupljenija kultura u baštama. Danas, na pijacama, iako većinom tvrde da je domaći, uglavnom imamo uvozni gradištanac, tetovac, sve što je belo ili što se pasuljem zove. Retki su oni koji ga sade na stari način, uz kukuruz da mu pritka ne treba, koji ga mlate ručno motkom i oveju kroz sito. Jedan od tih, upornih, odlučnih da sačuvaju autohtone sorte je Nikola Bošković iz okoline Trstenika, koji trenutno posao oko pasulja privodi kraju, prebirajući ga i spremajući za prodaju.
– Pasulj gradištanac, tetovac, galeb, trešnjevac, osmak, sejem na nešto više od deset ari. Sejem ga posle blagovesti i to su sve stare sorte koje sam sačuvao. Imam oko petnaest sorti, što belih, što šarenih – započinje svoju priču Nikola, koji je seme dobio od monahinje iz manastira Ljubostinja.
– Jedan deo semena sam dobio od monahinje Agrepine, iz manastira Ljubostinja. Ona je preminula, ali dok je bila živa čuvala je stara semena, zapravo je imala zavet od svog duhovnika da ih sačuva. Pošto u manastiru to nije niko nastavio da radi, ona je deo semena dala meni. Nije me zavetovala, ali ja sam se potrudio da ih sačuvam, održavam, sejem i nekad poklonim nekome ko želi da ih ima – rekao je mladi poljoprivrednik.
Njemu čuvanje semena ne predstavlja problem, odlučan je da na svom imanju seje i radi ručno, iako je teže i manji je prihod.
– Pasulj posadim, malo prehranim, zaštitim i nema prskanja jer pasulj ne trpi preparate za korov, tako da se može reći da je zdrava hrana. Jedino mu stavljam kap po kap vode da bi bolje rodio. Leta budu sušna a pasulj ima plitak koren pa mu je potrebno navodnjavanje – najlepši deo posla je nakon branja – kaže Nikola.
A koliko se sećam, a sećam se dobro, mene i sestru baba bi postavila na čaršafe sa obranim i osušenim pasuljem preko koga smo gazile. Bio je to lep osećaj dok po vrelom danu gazaš po suvim mahunama, čije puckanje osećaš pod nogama. Ono što ne bismo uspele da omlatimo, mlatila je baba motkom, pretežno mlatačem za šljive, udarala po mučenom pasulju kao da joj je u najmanju ruku ratni neprijatelj o kome je često u sumrake pričala. Tako radi i Nikola, dobro možda ne baš tako, ali slično.
– Pasulj se bere ručno, pa se stavlja na stoljnjake ili čaršave, zatim se omlati ili ogruva štapom ili motkom, ta se prebira. Skupi se pasuljevina oveje na vetru, uklone se štetna zrna i dođe se do finalnog proizvoda. Kad sve završim, pasulj držim u zamrzivaču 24 časa, jer se može desiti da ga napadnu bubice, pa ga posle pakujem za sebe, a ostatak prodam. Sve manje je domaćeg pasulja, jer je oko njega sve ručni rad, pa se ljudi odlučuju za kulture koje mogu mašinski da obrađuju i donose veći prihod. Ja radim kao što se ranije radilo i ne odustajem – izjavio je Nikola Bošković za Dobro jutro.
Tekst: Zorica Dragojević
