U strogom centru Kraljeva, u staroj kući s početka prošlog veka, smeštena je jedinstvena trajna izložba: Muzej slatka, specifičan je gastroheritološki muzej, posvećen očuvanju tradicionalnih mirisa, ukusa i simbolike služenja hrane, kao dela nematerijalnog kulturnog nasleđa. Pored 32 vrste slatkog od raznog voća, ali i cveća, bogata zbirka pribora za pripremanje i služenje slatkog svedoči o vremenima kada je kult hrane podrazumevao njenu pripremu i služenje, umesto zatrpavanja količinom. Smešten u autentičnom ambijentu kuće porodice Cvetić iz 1908. godine, Muzej kuće Cvetića pravi je spomenik građanske kulture s početka XX veka. Ova neobična kuća danas čuva kulturu vremena, koja je smisao pronalazila u malim, svakodnevnim ritualima i dugom trajanju. Zbog toga ovaj muzej nazivaju Muzej malih predmeta, ali velikih uspomena. Unutar zidova ukrašenih vrednim dekorativnim zidnim slikarstvom, u salonu za prijem gostiju, kriju se kolekcije predmeta za posluživanje i pripremanje slatkog, čuvene srpske delicije sa tradicijom starom preko 200 godina.
- U našem muzeju nismo zaposleni, niti imamo zaposlene, mi smo i kustosi i proizvođači i baštinici, oni koji čuvaju nasleđe. Bez nas, Cvetića, ovaj muzej ne bi postojao jer neguje živo nasleđe – kaže dr Lidija Cvetić Vučković, glumica koja se s majkom Marinom Lukić Cvetić, istoričarkom umetnosti, osnovala ovaj muzej. – To je kuća u kojoj porodica kontinurano živi 111 godina. I dalje živimo tu, u tome je i njena vrednost jer se trudimo da ničim ne narušimo autetičnost prikazivanja kulture svakodnevnohg života naših predaka. Mi smo to osvežili, ali smo sve njihove svakodnevne prakse sačuvali, tako da naša kuća nema niti će imati grejanje.
Naša sagovornica, najmlađi doktor nauka Univerziteta umetnosti, nije očajavala zato što je bez posla već se okrenula onome što ima, a to je specifična atmosfera stare građanske kuće, tradicija duža od jednog veka i stručnost, jer je njena majka, Marina Lukić Cvetić, istoričar umetnosti i umela je da u njoj prepozna vrednost koju je porodica uspela da sačuva, očuva i obnovi.
– Godine 2016. učestvovali smo u Danima evropske kulturne baštine koji se održavaju u septembru, kao i u Noći muzeja, i tada smo videli da naša kuća dobro komunicira s publikom i da posetiocima prijaju programi koje osmišljavamo. Onda smo poželeli da kuća bude otvorena cele godine i krenuli smo eksperimentalni projekat, posvećen nematerijalnom kulturnom nasleđu – pravljenju i služenju slatkog. To su bili svakodnevni rituali koji predstavljaju tradiciju građanske Srbije. Kultura moderne, građanske Srbije s početka 20. veka nepravedno je zapostavljena. Mi smo se tad, nakon oslobođenja od Osmanlija definisali nacionalno i ušli u red evropskih naroda. – kaže naša sagovornica. – Volim da kažem da je slatko naš prvi nezvanični diplomata. I on je zaista prvi brend slobodne, građanske Srbije. Kad smo prestali da služimo rahatluk uz kafu, mi smo iz grčke kulture usvojili slatko. U oslobođenu Srbiju doneli su ga Cincari. Prva žena za koju je zabeleženo da ga sprema i poslužuje je kneginja Ljubica, koja je svake nedelje preko puta Konaka, na ćošku, ispred kafane „Znak pitanja“ služila stare i iznemogle ljude slatkim i vodom. Tradiciju služenja slatkog nastavlja kraljica Natalija, slatko se obavezno služilo na dvoru Obrenovića. Ne postoji diplomata ili putopisac, a tada ih je bilo mnogo u Srbiji koji u svojim memoarima i putopisima nije pomenuo slatko. Srbija je zemlja gde i pre vode ide slatko.
A kod Cvetića se slatko pravilo otkako su se s Kopaonika doselili u Kraljevo. Lidija Cvetić kaže da je pravljenje slatkog bio zanat njenih pretkinja, jer se muški deo porodice bavio trgovinom vinom. Porodica je inače od 1920. imala i specijalizovanu prodavnicu koja je prodavala samo slatko.
- Mi smo u kući, nakon što su je 1989. u celosti vratili, pronašli jako malo predmeta. To su bili mali predmeti, ali su krili veliko sećanje. Pronašli smo čirak za sveću, činiju za žito i voće, ikonu Svetog kralja Stefana Dečanskog koji je slava Cvetića, pronašli smo fotografske portrete osnivača kuće Filipa, Darinke i Dragomira i puno sitnih predmeta za posluživanje slatkog: tegle, srebrne kašičice, mnoštvo tacnica, čaša za liker, za rakiju, flaša za rakiju, poslužavnika, ručnih radova, sitnog pokućstva koje nikom nije trebalo. Kad smo od toga napravili zbirku, shvatili smo da ti mali predmeti najbolje čuvaju celokupnu istoriju porodice.
Slatko nije dovoljno komercijalizovano, a po rečima naše sagovornice, dobro je što je tako jer je uvek bilo porodični proizvod. Za izradu i spremanje slatkog potrebno je i po nekoliko dana, pa je zato prilično skup proizvod. Ipak, vredi uloženog truda, kažu poznavaoci.
- Slatko se prvo služilo samo na dvoru jer je šećer bio skup. Onda je postao deo svakodnevne i obredne kulture građanskih kuća koje su se trudile da na što lepši način organizuju život. Obavezno se uzimalo ujutru. Naše prabake su vrlo dobro znale da ujtru u ustanu 15 minuta ranije pa da za sebe prirede ritual i da ga prođu onako sveže, očešljane, namirisane. Taj ritual se zvao slatko i voda. Ti nisi smeo da se poslužiš slatkim ako se nisi umio, ako si bio neočešljan i ako nisi obukao čistu košulju. To je bio ritual u kome se uživalo. Kako ti krene jutro, takav će ti biti ostatak dana, verovalo se. Zato i izreka „slatko započinje dan“. – priča Lidija. – Slatko se uzimalo pre svakog obroka, i pre ručka i pre večere, uzimalo se i kad u kući nije bilo slatkiša, posebno se služilo za slavu, tada se služilo nekoliko vrsta i poklanjalo se gostima, a inače se poklanjalo kao poseban poklon, strancima koji bi negde odlazili, smatralo se da je to posebno vredan poklon.
U Muzeju postoje 32 vrste slatkog, a porodica Cvetić proizvodi 24 najfinija slatka od posebnih, starih sorti voća i samoniklog cveća iz sopstvene bašte već 111 godina. Na ormaru smenjuju se i čuvaju slatka od marele, kajsije, smokve sa lavandom, divlje maline, dunje s orasima, pomorandže, bele trešnje, crvene ribizle, jagode, grožđe, četvrtaste lubenice.
– Naš najstariji recept ima 200 godina, dolazi iz Kruševca, iz jedne svešteničke porodice, to je recept za slatko od pomorandže, inače, omiljeno slatko Mihajla Pupina. Zabeleženo je da su se tim slatkim zvanično poslužili Tesla i Pupin, prilikom njihovog poslednjeg susreta – kazuje Lidija Cvetić. – Mi proizvodimo slatko samo od starih sorti voća i samoniklog cveća iz bašte kuće Cvetića, bez nje ni mi ne bismo bili Cvetići, ni to ne bi bio muzej. Tu je hamburg, Filipova loza iz 1908. godine, ispod nje su se uvek slikali naši preci, od nje pravimo slatko i dan-danas. U bašti je i kruška iz 1908, kao i višnja marela , stara srpska sorta, kajsija, dunja. Sad imamo i smokve i pomorandže.
Interesantno je da je početkom dvadesetog veka slatko od pomorandže i smokve bilo omiljeno u građanskoj Srbiji. Pomorandža nije naša voćka, ali je dolazila preko Grčke pa je svaka građanska kuća od nje imala slatko makar za slavu, priča naša sagovornica, ističući da je na slavskim trpezama omiljeno bilo i slatko od smokava, koje su se takođe uvozile iz Grčke.
- Naše omiljeno slatko je slatko od marele koja je najbolja srpska višnja. A za slavu, to je slatko od smokava. Sad imamo slatko od smokve i lavande jer se jako lepo poslužuju zajedno uz sireve i pršute. Slako od aronije koje smo napravili fantastično se služi uz mesa pa se tako može obogatiti i ono što je nacionalna kuhinja, dakle, ne mora se samo služiti uz vodu ili kao desert, može se služiti i uz slana jela – kaže Lidija, poručujući da je sastav slatkog vrlo jednostavan, jer pored voća i šećera nema mnogo dodataka „da ne kvare ukus“.
- Jedini začini za slatko su rozetla, nekad ide kolut limuna, to je sasvim dovoljno, i takozvana antena, što je ustvari štapić vanile. I to je sve. Tu nema nekih inovacija niti su potrebne. Jedine inovacije koje smo uveli jesu neke cvetne note, da bismo naglasili tradiciju kuće Cvetića. Među slatkim od cveća koje pravimo nisu samo ruže, tu je i bagrem: od svog medonosnog i jestivog cveća može se praviti slatko. Od cveta dan i noć, njega u narodu zovu milovanka, od ljubičice, samo samonikle, divlje, i jorgovana. Oko 2.500 cvetova staje u jednu teglicu. Inače, jorgovan su jeli Tjudori, još uvek se nalazi u čokoladicama koje su zvanični suvenir Bakingemske palate. Naš jorgovan star je koliko i loza – posađen je 1908. Slatko od ljubičica niko ne pravi sem nas. Poslali smo ga u Englesku, stiglo je do Brajtona, otišlo u sve krajeve sveta. Na ovaj način hoćemo da artikulišemo finu kulturu građanske Srbije i jedan njen proizvod koji nas je proslavio u svetu – kaže Lidija, raspredajući istorijske niti svoje porodice.
Kako kaže, počeci uspona proizvodnje slatkog u kući Cvetića vezuju se za dolazak Francuza u Kraljevo, zbog gradnje fabrike aviona. A francuzi su zavolelu upravo slatko koje su pravili Cvetići.
- Naš prvi komšija preko puta bio je direktor Luj Brege, direktor tadašnje fabrike za koju je rekao da je bila bolja nego njegova fabrika u Parizu, od koje je kasnije nastao „Er Frans“. Po porodičnom sećanju, on je svakog jutra dolazio na trem naše kuće i služili su ga slatkim i vodom, tada je tek išla kafa i rakija. Meni je zato želja da se srpsko slatko nađe na letovima „Er Srbija“. U kafu, kao naš nacionalni brend. To ne mora biti velika proizvodnja, mogu se udružiti lokalni proizvođači voća, žene koje bi to pravile mogle bi kod nas da prođu jedan porodični kurs tehnologije proizvodnje jer je to jako puno vrsta i to su stari recepti, nešto se složenije pravi.
- Tradicija jedenja slatkog se izgubila – kaže naša sagovornica. – Veoma retko porodica započinje dan kašičicom slatkog i vodom. Najviše se zadržala na selu, mada i tamo sad izumire. Ljudi najviše koriste konditorske proizvode, mese se kolači, ne tradicionalni, sve se danas meri količinom. I kafa, koja se nekad pila iz malih, porcelanskih šoljica, sad se pije iz velikih, debelih, keramičkih. Ove godine proslavili smo 111 godina kuće. Voleli bismo da sada, umesto muzejske prakse krenemo više u proizvodnju. Jer su to recepti koje bi trebalo sačuvati.
Mi smo obnovili tradiciju građanske slave i taj film je ušao u literaturu Srbije na Uneskovoj listi nematerijalne baštine gde je odskora srpska slava i građanska slava, običaj rekonstruisan kod nas. Nekada je za građansku slavu bilo dovoljno spremiti tri vrste kolača i služilo se vino. Ljudi su se više družili, a manje jeli. Nije bila poenta u velikom pripremanju hrane, a naročito se nije slavilo u restoranima. Tako su išle samo londonske štangle, vanilice i grilijaš. Nisu se spremali kolači na kilo, kao danas.
Torta za svakog vojskovođu
„Muzej slatka” trenutno sprovodi istraživanje od srpskim domaćičkim školama. O tome kako su se pomirile knjiga i varjača, na velikoj izložbi koja je u pripremi, posetioci će moći da saznaju u Narodnom muzeju u Kraljevu u martu 2020. Ovih dana Muzej putuje Srbijom, s serijom predavanja o srpskim srednjovekovnim hlebovima i istorijskim tortama. Upravo je izašla posebna serija slatka – pripremljena u čast Knjeginje Jelisavete Karađorđević i izložbe u Istorijskom muzeju Srbije „Dugo putovanje kući“.
- Nas mnogo više posećuju stranci. Vole da prave s nama slatko i da pripremaju po starim receptima. Spremamo i kolače po starim receptima, imamo oko 130 recepata za srpske istorijske torte. To su torte koje nose nazive prema našim vojskovođama prema pobedama koje je ostvarila srpska vojska u Prvom svetskom ratu – kaže Lidija Cvetić. – Za sva mesta koja je srpska vojska oslobodila nakon Solunskog fronta postoji torta, osmišljena u čast pobede. Postoji recept za Živojina Mišića, Stepu Stepanovića, kralja Petra, Sokolska torta, mnogo ih je.
Dobro jutro broj 574 – Februar 2020.
