Jabuka nema veliku energetsku vrednost, pa je pogodna za dijetalnu ishranu, ali je zato bogata mineralima, vitaminima i važnim korisnim sastojcima. Sadrži šećere, pektine, vitamine A, B i C i organske kiseline, kao što su jabučna, limunska, mravlja i karbonska.
Kako sveža jabuka sadrži dosta pektina koji u organizmu upija vodu i otrovne produkte u crevima, tako i nektar jabuka odstranjuje otrove iz organizma.
Stare priče, koje su od davnina naši stari prenosili s kolena na koleno, uz sveće ili vatru ognjišta ili kamina, bilo kao bajke ili basne, često su kao motiv imale jabuku – mogla je biti zlatna, crvena ili sočna. Jedna od tih jabuka ukazala mi se u čudesnom vrtu, dok smo strpljivo stajali u gotovo kilometarskoj koloni, želeći da vidimo jedno od sedam svetskih čuda – Tadž Mahal u gradu Agri, severozapadno od Nju Delhija, glavnog grada Indije.
Godine 1996. održavao se Drugi svetski Kongres o nauci u poljoprivredi, a u sastavu jugoslovenske delegacije, pored mene bile su i kolege dr Savo Vučković sa mog fakulteta, dr Milivoje Milovanović iz Instituta za strna žita u Kragujevcu i mr Vladan Đulaković s Visoke tehničke škole u Požarevcu. Želeći da na najbolji način iskoristimo slobodne dane na Kongresu i neradni praznični dan u Indiji, Ambasada SR Jugoslavije u Nju Delhiju podarila nam je put do Agre, stručnog vodiča koji nas je čekao na malom civilno-vojnom aerodromu u tom znamenitom turističkom mestu, s svim plaćenim troškovima boravka.
Priča o večnoj ljubavi
Priča o Tadž Mahalu priča je o večnoj ljubavi. Čim je ugledao persijsku princezu Ardžumand Banu Begum, princ Huram, koji je prilikom ustoličenja za cara dobio ime Šah Džahan, zaljubio se u nju. Oženio ju je pet godina kasnije, godine 1613. Iako je imao još dve žene, za Džahana je ona do kraja života ostala jedina. Zbog neizmerne ljubavi prema ljoj, nazvao ju je Muntaz Mahal – ukras palate, a ona ga je, uprkos čestim trudnoćama, pratila u vojnim pohodima. Međutim, dok je na svet donosila četrnaesto dete, carica je umrla u Buranpuru 1630. godine. Po nekim legendama, na samrti je od Džahana tražila da joj ispuni četiri želje: da joj podigne spomenik dostojan njihove ljubavi, da se više nikada ne oženi, da bude dobar i da čuva njihovu decu i da na svaku godišnjicu smrti obiđe njen grob. Šah je bio slomljen. Prestao je da se moli i da nosi nakit, zapostavio je sve svoje obaveze i za nekoliko meseci osedeo. U svojoj žalosti setio se obećanja koje je dao Muntaz i započeo izgradnju najlepšeg mauzoleja na svetu.
Radovi na izgradnji započeli su oko 1632. i završeni 1653, pri čemu je glavni mauzolej završen 1648, dok su ostale zgrade i vrtovi dovršeni pet godina kasnije. U izgradnji je učestvovalo i više od hiljadu slonova, koji su prenosili materijal. Mermer je prenet iz Makrane u Radžastanu, jaspis iz Pendžaba, a žad i kristal iz Kine. Tirkiz je donet s Tibeta, lapis iz Avganistana, safir sa Šri Lanke… U Tadž Mahal je ugrađeno ukupno 28 vrsta dragog i poludragog kamenja. Džahanova supruga sahranjena je unutar centralne građevine, u jednostavnoj kripti. Pored njenog je i grob njenog supruga – istog oblika, ali nešto veći. Oko njih je, po naređenju njihovog sina Aurungzeba, napravljena čipkasta ograda od gotovo potpuno providnog mermera. Ne čudi zato da Tadž Mahal privlači veliki broj turista iz celog sveta.
Unesko je 2001. objavio da je ovu građevinu posetilo više od dva miliona ljudi, a 2015. taj broj porastao je na oko tri miliona. Većina turista obilazi ovaj mauzolej u oktobru, novembru i decembru, a saobraćaj nije dozvoljen u njegovoj blizini. Posetioci mu prilaze ili peške ili električnim autobusima.
Zašto je jabuka nezamenljiva u ishrani
I dok je Tadž Mahal simbol ljubavi, iskazan kroz monumentalnu građevinu, u živom svetu prirode jabuka ima slično značenje. Možda je baš neka od naših starih, autohtonih, odgovorna za izgnanstvo iz raja?
Jabuka (lat. Malus pumila syn. Malus domestica) drvenasta je biljka iz porodice Rosaceae. Postoji preko 7.500 kultivara domaće jabuke. Njeni plodovi dostupni su gotovo cele godine, pa ih imamo na svakom štandu, u svakom dućanu, s relativno niskom cenom. Jabuka je jedna od najrasprostranjenijih vrsta voća; osvežavajuća, kiselo-slatkog ukusa i svojevrsne arome. Poznate su brojne sorte, koje se međusobno razlikuju po ukusu, slatkoći ili kiselosti, konzistenciji i sočnosti. Možda nama ne izgleda najatraktivnije, ali jeste jedna od najboljih namirnica koje bi trebalo konzumirati u svakodnevnoj ishrani.
Jabuka nema veliku energetsku vrednost, pa je pogodna za dijetalnu ishranu, ali je zato bogata mineralima, vitaminima i važnim korisnim sastojcima. Plod sadrži šećere, pektine, vitamine A, B i C i organske kiseline kao što su jabučna, limunska, mravlja i karbonska. Nutricionisti predlažu da godišnje pojedemo barem 30 do 40 kilograma jabuka, a oni koji se ne hrane pravilno, još i više. Jabuka olakšava varenje, a sadrži mnogo korisnih materija koje potstiču rad odbrambenog sistema, onemogućavaju taloženje masti u jetri i pomažu kod teških bolesti. Kilogram jabuka ima oko 600 kalorija, što je jednako vredno jednoj litri mleka, a mora se priznati da će vas ovo prvo više držati sitim. Jabuka se želucu razgradi za 15 do 20 minuta, pri čemu se troši velika količina energije. Ako se jede u kombinaciji sa drugom hranom, u želucu se zadržava i po nekoliko sati, pa je zato treba jesti pola sata pre glavnog obroka ili nekoliko sati nakon jela.
Za razliku od drugog voća, jabuke se lako čuvaju, podnose dugoročno skladištenje i kao sveže mogu da se konzumiraju cele godine. Kako sveža jabuka sadrži dosta pektina koji u organizmu upija vodu i otrovne produkte u crevima, tako i nektar jabuka odstranjuje otrove iz organizma.
. Nastavak u idućem broju
Momica
Nazivaju je i senabija i omiljena je jabuka kod nas. Gajila se pre nego što su Turci došli na Balkan i ime momica su joj Srbi dali kad su je preuzeli od Grka. Turci su je zatekli i nasledili je zajedno s imanjima vlastele i manastira, pa su joj dali svoje ime senabija. A Zenobija ili Sejnebija je u to vreme bilo popularno tursko žensko ime, poput imena Leposava, Lepa, Lepša kod Srba toga vremena. Isto ime ovoj jabuci Turci su nadenuli i u Bugarskoj. Ovo je stara domaća sorta, poznata u jugozapadnim delovima Srbije, nekada rasprostranjena na celom Balkanskom poluostrvu. Bere se u prvoj polovini oktobra. Plodovi su srednje krupni, ujednačene veličine. Boja pokožice je svetlozelena, sa sunčane strane rumena, kroz koju se probija žuta nijansa. Meso ploda je sočno, belo, mekano, bez specifične arome, ali lepog ukusa. Plodovi su dobri za stonu upotrebu u svežem stanju ili za preradu u pekmez. Otporna je na mraz, sušu, kao i na biljne bolesti, zbog čega je pogodna za organsku proizvodnju.
