Jabuka stara 142 godine, u voćnjaku porodice Antić u selu Bukovče kod Jagodine, uspela je da preživi dva svetska rata, ali nije oluju koja ju je letos pokosila. Pre nešto više od deset godina jabuka sorte ilinjača počela je ponovo da rađa, zahvaljujući naporima Nebojše Antića (72) da stablo ,,oživi” i tako sačuva uspomenu na pretke. Jabuka je rađala svake druge godine i davala u proseku od 50 do 100 kilograma plodova, sve do ovog leta, kada je jak olujni vetar oborio već prilično trulo stablo.
Piše: Jelena Lukić
Nebojša Antić je odmah nakon oluje došao u voćnjak, gde ga je zatekao tužan prizor.
Nisam mogao da verujem šta se dogodilo. Bilo mi je žao jabuke, jer je ona istorija moje porodice. Ja sam preko te jabuke bio vezan za svoje pretke. Pored nje su stasale brojne generacije moje porodice. Oluja je zahvatila moj voćnjak i još petnaestak kuća, na kojima je podigla crep sa krovova, a moju jabuku je srušila. Stablo se prelomilo, jer je bilo trulo, ali je ipak još uvek rađalo – kaže Nebojša.
Nebojša i njegova supruga Negica želeli su da od stabla naprave neki ukrasni predmet, kako bi im ostala uspomena na stoletnu jabuku, ali to nije bilo moguće.
– Stablo nije moglo da se iskoristi da se nešto napravi, jer je bilo trulo, pa smo ga zato nasekli za ogrev. Dok su sekli drvo, srce mi se kidalo – jadao se Nebojša.
Iako više nema stabla jabuke, ostala je zanimljiva priča o stoletnoj jabuci i kako je ona postala deo porodice Nebojše Antića.
Po pričanju moje babe Hristine, koja je rođena 1900. godine, svekar joj je rekao da je jabuka posađena 20 godina pre nego što se ona rodila. To znači da je jabuka posađena 1880. godine, za vreme kralja Milana Obrenovića, a tada se pravila železnička pruga Beograd-Niš, koja prolazi pored moje kuće i voćnjaka s jabukom – kaže Nebojša Antić.
Nebojša, koji je po struci ekonomista, pre 15 godina je došao na ideju da uredi kuću, dvorište i voćnjak.
Podmlađivanje poštovane starice
Počeo sam da se raspitujem kod stručnjaka šta treba da uradim kako bih jabuku, koja je relikvija moje porodice, oživeo, jer dugo nije rađala. Prvo sam je razgušio, a zatim smo moj sin Zdravko i ja sproveli gradsku vodu do vrha brda u dvorištu, sistemom kap po kap. Sve sadnice voća polivam tim sistemom – kaže Nebojša.
Najpre je odneo zemlju na analizu kako bi video šta nedostaje, a čime je bogata.
Analiza je pokazala da nedostaje fosfor, zato smo ga svake godine dodavali. Iako je ova jabuka autohtone sorte, ja sam je prskao, štitio krečom i pružao svu potrebnu negu. Zadnjih desetak godina je rađala. Inače, jabuka ilinjača rađa svake druge godine. Plod je srednje veličine i vrlo je ukusan. Početkom avgusta uzri, a prinosi su bili od 50 do 100 kilograma – seća se Nebojša.
Nebojša kaže da je to sve uradio iz poštovanja prema svim precima. Neobična je i priča kako je voćnjak s jabukom starom preko sto godina dospeo u vlasništvo porodice Antić.
Baba Hristina Stamatović i njen suprug su prodali ovu zemlju, veličine 1,20 hektara mom pradedi Aleksandru 1937. godine. Kasnije se njena bratanica udala za mog oca tako da je posle rata Hristina postala moja baba. Do 1937. godine ovde je bila pojata i tu se čuvala stoka. Moj pradeda Aleksandar je ovde čuvao stoku i brinuo o voćnjaku i šljivaru. Babu Hristinu sam često dovodio ovde dok je bila živa. Kada god je dolazila, imala je želju da se popne do vrha dvorišta i pogleda jabuku, jer je bila veoma vezana za nju – seća se Nebojša.
Sandina baština
Nebojša je kroz voćnjak uredio i prilaz do jabuke koja se nalazila na vrhu veoma strmog dvorišta. Napravio je stepenice i mali vidikovac, odakle se pruža pogled na voćnjak, kuću, selo i prugu. Nameravao je da u spomen na pradedu Aleksandra Antića, koga su zvali Sanda, kuću nazove Sandina baština, ali sada bez jabuke sve to više nema smisla.
Moj pradeda Aleksandar je bio dobričina i često je delio voće ljudima iz sela. Posle Prvog svetskog rata je iz Budimpešte, gde je bio kao vojnik zarobljen, došao pešice u Bukovče. I ja po uzoru na njega poklanjam voće iz svog voćnjaka – kaže Nebojša.
Antići u svom voćnjaku imaju oko 40-ak stabala raznih voćaka, a Nebojša se bavi i pčelarstvom.
Gore na brdu imam mušmule i dunje, malo niže su šljive, kruške, jabuke, trešnje, višnje, kajsije i vinogradarska breskva. Imam i jedno stablo kruške oskoruše koje je meni izuzetno drago jer me asocira na jedno lepo druženje. Ranije sam radio u rudniku u okolini Rtnja i moj prijatelj je imao krušku oskorušu. To je neka vrsta divlje kruške koja je prava retkost u ovim krajevima. Ta kruška ima izuzetan plod. Meni se to jako dopalo i rešio sam da, kada se vratim u Jagodinu i svoje selo Bukovče, posadim stablo ove kruške kao sećanje na mog velikog prijatelja Velju – priča Nebojša.
Kruška sada ima oko 30 godina i najstarije je drvo u voćnjaku.
Kasnije sam saznao da ona počinje da rađa tek oko 15. godine, a da joj je životni vek 100 godina. To stablo kruške ostaviću svojim pokolenjima, kao što su meni moji preci ostavili jabuku koju, na žalost, nisam uspeo da sačuvam – sa žaljenjem kazuje Nebojša Antić.
Kada se sve to dogodilo Antić se zapitao da li je možda mogao da spreči ovakav životni kraj porodične jabuke.
– Možda bih je sačuvao od oluje da nisam posekao bagrem i dud iznad nje koji su joj bili zaštita. Nije samo jabuka stradala, već i jedna kajsija i šljiva. Nedavno sam tu posadio 20 lipa kako bih voćnjak zaštitio od korovskog bilja – ističe naš sagovornik.
OSKORUŠU NE TREBA ZABORAVITI: Zdravi plodovi bez hemije
Oskoruša (Sorbus domestica) listopadna je vrsta drveta iz porodice ruža (Rosaceae), koje u Srbiji je još uvek imamo u većem broju na području između Stare planine i Homolja, dok se u ostalim našim krajevima sreće sporadično.
Ubraja se među najdugovečnije listopadno drveće na ovim prostorima, a odlikuje ga i dobra otpornost na aerozagađenje. Njen rod ne napada nijedan parazit, pa zato i ne zahteva nikakvu zaštitu. U gradovima je ovo voće gotovo nepoznato, pa se stoga često meša sa sitnom mušmulom ili divljom kruškom.
Plodovi oskoruše se jedu samo kad ugnjile. Svojim sastavom blagotvorno deluju na redukcioni proces u ćelijama, zatim na žuč, jetru, ćelije mozga, celokupan nervni sistem. Plod ove voćke bez bojazni mogu jesti dijabetičari zbog minimalnih količina saharoze. U nekim krajevima oskorušu smatraju snažnim afrodizijakom, a žene veruju da pomaže u trudnoći. U porodičnoj medicini sprečava zatvor, anemiju, koristi se za jačanje organizma i za bolji rad srca.
U šumarskoj literaturi oskoruša se pominje kao drvo dobro za nameštaj. Drvo oskoruše je izvanredno tvrdo i žilavo, pa se ranije upotrebljavalo za izradu raznih točkova i zupčanika za vodene mlinove, presa za grožđe, a lepo dekorativno drvo se koristi i u stolarstvu.
Igor Andrejić, savetodavac za voćarstvo u Jagodini
Ilinjača
Ilinjača je stara sorta jabuke i možemo je ubrojati u letnje stone sorte jabuka. Relativno je otporna na čađavu krastavost i brzo ulazi u period rodnosti. Plodovi dozrevaju na stablu početkom avgusta, neravnomerno, te ih je stoga potrebno brati u više navrata, inače otpadaju. Može da se uzgaja bez hemijske zaštite. Koristi se u svežem stanju, ili za pite i kolače. Plodovi su slatko-kiselog ukusa i srednje krupnoće, s pokožicom crvenkaste boje.
