Divlje jabuke Kazahstana, prapretkinje svih današnjih jabuka, i dalje poseduju gen otpornosti koji se kod ostalih jabuka po Evropi i ostatku sveta izgubio.
Autohtone sorte, kao biljni genetički resursi, predstavljaju osnovu razvoja poljoprivrede i rezervoar genetičke adaptivnosti koji stoji kao branik protiv negativnih promena u spoljašnjoj sredini.
Gotovo nijedna priča o rajskim vrtovima nije mogla početi, a da se pritom ne pomene jabuka, kraljica voća. Dok strpljivo stojimo u redu koji se proteže u gotovo kilometarskoj koloni, želeći da vidimo jedno od sedam svetskih čuda Tadž mahal u indijskom gradu Agri, mislima mi je prolazila slika kako, kao tada 13-godišnjak, stojim pred drugim skromnim obeležjem i zamišljam početak života iz priče o Adamu i Evi. To skromno obeležje nalazi se u Iraku, kod grada Basre, na reci Šat el Arab, velikoj izlaznoj reci dveju velikih reka Tigra i Eufrata. Godine 1978. moj otac Vojislav radio je na velikom gradilištu, na izgradnji vojnog kompleksa za potrebe iračke države, a u sastavu jugoslovenskog konzorcijuma, koji je tada činila i Mašinska industrija iz Niša. Želeći da iskoristim ferije i neradne školske dane, krenuo sam na daleki put u nepoznato i obilazak oca na službenom putu…
Prema jednom verovanju, Eva je dala Adamu jabuku baš u petak, koji je bio 13. dan u mesecu. Međutim, u tekstu o Adamu i Evi, urezanom u glinene tablice iz 13. veka pre nove ere, Adam je opisan kao Bog, a Eva kao „dobra“ žena koja je čovečanstvu omogućila da postane besmrtno. Takozvane Ugaritske glinene table otkrivene su 1929. godine u Siriji, a sedamdesetih godina prošlog veka delimično su dešifrovane. One polaze od pretpostavke da je priča iz Starog zaveta zapisana negde oko 400. godine pre nove ere. U tekstu na glinenim tablicama, zapisanom klinastim pismom, Adam je predstavljen kao Bog koji se bori sa „zlim bogom“, a Đavo uzima obličje zmije, otruje „drvo života“ i jednim ujedom pretvara Adama u smrtno biće. Boginja sunca pruža utehu Adamu i čovečanstvu, darujući im Evu, „dobru ženu“. Prirodnim produženjem vrste, čovečanstvo ipak na izvestan način postaje besmrtno, objašnjavaju tako naučnici koji proučavaju Bibliju i već duže vreme veruju da je biblijska legenda o Adamu i Evi, zasnovana na mnogo starijem mitu, ali do sada o tome nije bilo pisanih dokaza…
Jabuka, kao dar prirode ili dar Boga, međutim, traje duže od svih legendi.
Kazahstan zavičaj, ceo svet domovina
Jabuka (lat. Malus pumila syn. Malus domestica) drvenasta je biljka iz porodice Rosacea. Postoji preko 7.500 kultivara domaće jabuke. Po uglednom sovjetskom biologu i genetičaru Nikolaju Vavilovu (1887–1943), domaća jabuka vodi poreklo s prostora Centralne Azije. Potraga za tačnim mestom nastanka jabuke potvrdila je naučnu pretpostavku Vavilova da se izvor neke biljne vrste nalazi na onom geografskom području, gde je njena raznolikost najveća. Kazahstanci su bili u pravu kada su svoj najveći grad (dugo i glavni) nazvali Almati – „domovina jabuka”.
U nekoliko prvih decenija 20. veka Vavilov je preduzeo niz naučnih ekspedicija po čitavom svetu i sakupio semenje velikog broja biljaka. U Lenjingradu (današnji Sankt Peterburg) napravio je najveću zbirku biljnog semena na svetu, s preko 250.000 semenki, s pet kontinenata. Danas se Vavilov institut za biljnu proizvodnju (VIR) smatra najvećom biljnom bankom gena na svetu. S njom naša država ima Protokol o saradnji, koji smo potpisali kao tadašnja SR Jugoslavija. Potpisali su ga tadašnji pomoćnik ministra poljoprivrede, koji je bio i u svojstvu direktora Saveznog zavoda za biljne i životinjske genetiče resurse, prof. dr Jan Kišgeci i tadašnji direktor VIR-a, a sada akademik RAN-a prof. dr Viktor Dragavcev, uz moje posredovanje i prenos dokumenata na relaciji Beograd-Sankt Peterburg-Beograd. U banci semena našlo se i seme jabuka koje je prikupio Vavilov prilikom kratkotrajne posete Kazahstanu 1929. godine. Tada je, uočavajući veliku genetsku raznovrsnost u vrstama Malus sieversii, prvi pretpostavio da su ove jabuke pretkinje svih ostalih jestivih jabuka u svetu.
Kada su 1929. Nikolaj Vavilov i njegova ekspedicija prvi put kročili na tlo Alma Ate (danas Almati), Ajmak Đangalijev (1913–2009) bio je samo visok i mršav petnaestogodišnji mladić. Radio je u jednoj staji i od gazde je čuo za dolazak velikog naučnika, koji je ostao bez dva konja. Tada u kraju nije postojao nikakav put u pravom smislu, železnica još manje. Na opšte iznenađenje, Vavilov je učtivo odbio konje koje su mu ponudili iz staje, jer mu je već bilo poslato motorno vozilo, koje je mogao da koristi za lokalno istraživanje, pre nego što nastavi put ka Kini. Ali, zato je od gazde staje zatražio dozvolu da sa sobom povede mladog Ajmaka, koji bi mu pomogao pri sporazumevanju sa stanovništvom, a dobro je poznavao i teren iznad Alma Ate, pokriven šumama divljih jabuka. Bio je prvi septembar, pravo vreme za njihovo sazrevanje.
– Mogao sam da se uverim vlastitim očima u to da sam naleteo na središte porekla jabuka – zapisao je tada Vavilov – gde su divlje jabuke takve da ih je teško razlikovati od onih koje smo uzgajali. Neki od divljih ekotipova u tim šumama bili su toliko nadmoćni po kvalitetu i veličini, da bi s voćaka mogli pravo da se odnesu na tržnicu, a da niko ne primeti razliku…
Vavilov je sve odmah shvatio, za nepun dan, prisećao se kasnije Ajmak Đangalijev. I njegovo istraživanje ovih jabuka, koje je posle školovanja za agronoma započeo 1945. i nastavio narednih više od pola veka, bilo je posledica posete Vavilova.
– Odbio je naše konje, ali je posvetio samog sebe našim jabukama. Postalo mi je san da budem uz tog učenog čoveka, uz taj um. Iako sam po prirodi miran, tada sam se uzbudio. Zašto su, zapitao sam se, naše jabuke izazvale pažnju takvog genija?” – pisao je Đangalijev.
Preko šezdeset godina Đangalijev je izučavao jabuke Kazahstana koje i dalje poseduju gen otpornosti, gen koji se kod ostalih jabuka po Evropi i ostatku sveta izgubio. Ovaj kazaški agronom i akademik posvetio je ceo život divljim jabukama i, nažalost, njihovoj odbrani od sve ubrzanije izgradnje, urbanizacije. Sa suprugom Tatjanom Salov popisao je više od 56 divljih oblika Malus sieversii, od kojih za 26 može da se kaže da su osnovni divlji ekotipovi.
Prema podacima FAO (Međunarodna organizacija za poljoprivredu i ishranu), u svetskoj proizvodnji kontinentalnog voća jabuka zauzima prvo mesto, s proizvodnjom od 63.151.867 tona, odnosno površinom od 4.995.101 hektara. Iako se svetska proizvodnja jabuke odvija na svih 6 kontinenata, njen najveći deo koncentrisan je na tri kontinenta: Aziju, Evropu i Severnu Ameriku. Azija je kao kontinent najveći svetski proizvođač sa 56,84% ukupne svetske proizvodnje. Proizvodnja jabuke u Evropi čini 24,79% svetske proizvodnje, a u Severnoj Americi 8,42%.
Jabuka je, posle šljive, najznačajnija voćka u Srbiji. U ukupnoj proizvodnji voća na nju otpada oko 19%. Međutim, pored pogodnih prirodnih uslova, proizvodnja jabuke u našoj zemlji je nedovoljna jer se proizvodi samo oko 25kg ovog voća po glavi stanovnika. U dobrim jabučnjacima prinosi se kreću od 40-50-60 (pa i više) tona po hektaru. Međutim, relativno niski prosečni prinosi koje beleži statistika mogu se objasniti činjenicom da se više od 60 % površina pod jabukom nalazi u takozvanom rasutom stanju, u brdsko-planinskom delu naše zemlje, na kome se najviše gaje autohtone sorte, koje vrlo osciliraju po rodnosti, usled izrazito ekstenzivnog načina gajenja. Upravo autohtone sorte, kao biljni genetički resursi, predstavljaju osnovu razvoja poljoprivrede i rezervoar genetičke adaptivnosti koji stoji kao branik protiv negativnih promena u spoljašnjoj sredini. U ukupnoj proizvodnji jabuke i dalje je visok udeo plodova sorti neodgovarajućeg kvaliteta, koje se koriste kao industrijske jabuke. Danas je pitanje očuvanja genetičkih resursa voćaka od posebnog značaja zbog nastalih klimatskih promena, zaštite potrošača i životne sredine.
Čine se stalni pokušaji da se poboljša struktura sortimenta, uvođenjem u proizvodnju visokokvalitetnih sorti, otpornijih prema ekološkim stresovima i patogenima. Postižu se novi savremeni zasadi gustog sklopa, na slabobujnim podlogama, s instaliranim sistemima za navodnjavanje i uzgojnim formatima koje će omogućiti veće prinose, bolji kvalitet ploda i manje troškove.
Stare autohtone sorte
Kožara (Francuska sorta renata) odomaćena je sorta, smatra se da je poreklom iz Francuske. Početkom 20. veka bila je jedna od vodećih sorti našeg područja, a danas se još može pronaći u našim zasadima i na pijacama. Sazreva krajem septembra, početkom oktobra. Ovo je veoma cenjena sorta, posebne arome i ukusa. Ima krupan plod, okruglasto-pljosnatog oblika, s izraženom rđastom, hrapavom pokožicom. Meso ploda je zelenkasto belo, topljivo, sočno, osvežavajuće, vinsko-kiselog ukusa. Plod je otporan na većinu biljnih bolesti i može da se uzgaja bez zaštite. Plodovi se u običnim uslovima mogu čuvati do januara. Stablo veoma sporo raste, ali je snažno, dugovečno u povoljnim uslovima i može da dostigne veliku visinu s ogromnom krošnjom. Ova sorta pogodna je za organsku proizvodnju.
Kožara – klon gradac karakteriše se relativno bujnim stablima srednje otvorene krošnje, visoke rodnosti. Plodovi su srednje krupni do krupni, kolačastog oblika, rđaste boje, hrapave pokožice, izraženog kiselog ukusa, sočni i prijatne arome. Nema simptoma čađave krastavosti na listu, niti na plodovima u uslovima bez zaštite. Pogodna je za organsku proizvodnju.
Kožara – klon arilje: odabrani klonovi ove sorte na lokalitetu Arilje odlikuju se znatno manjom bujnošću u odnosu na standardnu sortu kožaru. Plodovi su krupni, okruglasto-kolačastog oblika, ujednačene mase, tanke zlatnorđaste boje pokožice prekrivene blagim rumenilom sa sunčane strane. Meso je žućkasto-bele boje, hrskavo, izbalansiranog odnosa šećera i kiselina i veoma prijatnog ukusa. Plodovi ne opadaju pred berbu. Pokazuje značajnu otpornost prema prouzrokovaču čađave krastavosti.
Krupna kožara odomaćena je sorta poreklom iz Francuske, nekada veoma zastupljena u svim voćarskim krajevima bivše Jugoslavije, a danas je retka. Bere se u prvoj polovini oktobra, a plodovi mogu da se čuvaju do aprila. Kožara ima krupan plod, okruglasto-pljosnatog, asimetričnog oblika, lepog vinsko-kiselog ukusa, a meso je sočno, topljivo, osvežavajuće, s karakterističnom aromom. Plod je otporan na većinu biljnih bolesti i može da se gaji bez zaštite. Plodovi kožare čvrsti su i pogodni za transport, ali dugim stajanjem gube na svežini i postaju brašnjavi. Ova sorta je izuzetnog kvaliteta i trebalo bi je vratiti u naše voćnjake.
Batulenka je odomaćena sorta nepoznatog porekla. Nađena je u Banatu i sporadično se gajila do Drugog svetskog rata, a danas je izuzetno retka, gotovo nestala. Plod je srednje krupan, okruglog oblika, tanke, sjajne i voštane pokožice, belo-žute boje, sa sunčane strane rumen. Meso je svetložute boje, sočno, hrskavo, topljivo, slatkasto-vinskog osvežavajućeg ukusa. Ima lepu aromu, karakterističnu za ovu sortu. Ova sorta može da bude otporna na većinu biljnih bolesti, posebno ako se nalazi na brežuljkastim terenima, sa dobrom vazdušnom drenažom. Ovo je dobra stona sorta s ukusnim plodovima, koji mogu da se čuvaju nepromenjeni do proleća.
prof. dr V. Pešić
Dobro jutro broj 572 – Decembar 2019.
