Vukašin Ivanović iz sela Kruščić kod Kule punih osam godina uzgaja beli luk na površini od jednog hektara. Na nagovor, kako kaže, dobrog komšije upustio se u ovaj posao, koji je za njega i njegovu porodicu bio nepoznanica. Sada je to porodični posao, a Vukašinu najviše pomažu dvanaestogodišnja ćerka i petnaestogodišnji sin, kao i majka. U ovu proizvodnju je i ušao zbog dece, jer želi da ostanu na selu, da ih, kako kaže, nauči zdravim vrednostima i razvije im radne navike.
Piše: Jasna Bajšanski
Opredelio se za domaću sortu bosut, i to nije bio slučajan izbor, jer je krase krupna glavica i veliki broj čenova. Pokazalo se da je na našem podneblju veoma otporan. U ovom gazdinstvu traktorom se samo ore. Da bi se izbeglo gaženje, sve ostalo se radi kultivatorima i ručno.
Glavice od 100 grama i 15 čenova
– Mašinska obrada je jeftinija, brža i lakša, ali je ručna obrada, od raščenjavanja, preko sadnje do vađenja, znatno kvalitetnija. Mi radimo ručnu obradu i zbog toga postižemo odlične rezultate, od prinosa do kvaliteta belog luka – objašnjava Ivanović.
Računica ove porodice je da je bolje na jednom hektaru proizvesti 7 do 8 tona kvalitetnog, prvoklasnog, semenskog belog luka, nego 20 tona sitnog i nekvalitetnog.
– Zbog toga naš luk ljudi prepoznaju kao „kruščićki beli luk“. Nakon šest meseci od vađenja, glavice su teške 100 grama i imaju 10 do 15 zdravih čenova. Zbog toga su naši kupci uglavnom novi, mladi proizvođači, koji znaju da odaberu semenski materijal. Oni naš beli luk pogledaju na samoj parceli. Vide ga „na zeleno“, pogledaju ga kada se izvadi i očisti. Ove godine smo u Crnu Goru izvezli dve tone semenskog belog luka. Uz luk, dajemo i savete o njegovom gajenju – kaže ovaj povrtar.
Iako je 2022. godina bila ekstremno sušna, Ivanovići nisu osetili njene posledice. Biljkama su dali sve što im je bilo potrebno, i to u pravom trenutku.
– Kada je u aprilu i maju beli luk bio žedan, dali smo mu vodu, ali ni ona ne bi značila ništa da mu nismo dali adekvatnu hranu. To znači da smo ga u februaru prihranili sulfanumom, u predsetvenoj pripremi bacili smo mineralno đubrivo u formulaciji 5:10:22, a krajem aprila i početkom maja u prihranu smo uvrstili kalijum – objašnjava Ivanović.
On naglašava da je beli luk kalijumska biljka i u toj je fazi razvoja ovoj makroelement najvažniji, jer se tada formira glavica.
U sušnim godinama nema problema sa bolestima poput plamenjače, ali veliki neprijatelji belog luka jesu lukova muva, rđe, trulež i tripsi. Zbog toga se mora blagovremeno reagovati, pre svega preventivno.
Vukašin kaže da ne postoji razlog za sujetu među proizvođačima belog luka. Najbolje bi bilo da međusobno razmenjuju svoja znanja i iskustva. Zbog toga je njegova želja da sa čitaocima „Dobrog jutra“ podeli sve što je on naučio – od pripreme zemljišta, preko sadnje do plasmana. Prvo napominje da je proizvodnja belog luka spora priča, uz objašnjenje da je to tako jer se sadi u jesen da bi se iduće godine u leto vadio i iduće jeseni i zime prodavao. Prema njegovim rečima, zbog toga proizvođači nemaju pravo na grešku.
– Sama priprema zemljišta veoma je bitna. Njiva se ore dve nedelje pred sadnju, odnosno, početkom oktobra. Sledi freziranje i hemijska analiza zemljišta, koju posebno naglašavam. Beli luk iz zemlje izvuče mnogo azota, kalijuma i fosfora te bez analize ne možemo znati šta je potrebno dati zemljištu. Beli luk ne voli stajnjak, jer on prouzrokuje trulež. U obzir može da dođe zemljište na kojem je u pretkulturi upotrebljavano sagorelo stajsko đubrivo, na primer, u zasadima paradajza, krompira, krastavca, paprike. Preporučujem kompleksna mineralna đubriva u odnosu 1:2:3 – objašnjava Vukašin.
Dalje savetuje da se nakon razbacivanja veštačkog đubriva uradi kultiviranje i izvlačenje redova. Apeluje na mlade proizvođače da pre sadnje urade odabir kvalitetnog semena. U tom slučaju nije važna cena, već odlazak na teren, edukacija i nabavka zdravog i krupnog semena. Raščenjavanje glavica nikako ne treba raditi 2 do 3 nedelje pre sadnje, jer luk tada počinje da žuti i plesnavi. Ovaj posao treba uraditi 1 do 3 dana uoči sadnje.
Nakon sadnje, valjanje
– Napomenuo bih da ne treba pribeći gustoj sadnji. Preporučujem da razmak između čenova bude 10 cm. Naše međuredno rastojanje je 40 cm, jer nam to olakšava obradu među redovima. Dubina sadnje je 5 do 7 cm, i ona ne dozvoljava da mraz izdigne čen. Preporučujem da se nakon sadnje i zatrpavanja redova zemljište povalja, kako bi došlo do lakšeg i boljeg ukorenjavanja. Takođe je bitno odmah uraditi i tretman protiv korova – savetuje naš sagovornik.
On podseća na to da je februar rezervisan za prihranu AN-om ili KAN-om. Kada se u proleće stabilizuju temperature vazduha između 20 i 25 stepeni, javljaju se i prvi neprijatelji ovog useva, prevashodno lukova muva i trips. Da bi se izbegle štete, treba uraditi preventivnu zaštitu. Kod kišnih perioda javlja se plamenjača i trulež, te i u tim slučajevima treba primeniti preventivu.
– Beli luk ne voli vodu, ali u slučaju suše u aprilu i maju potrebno ga je zalivati na svakih 10 dana. U tom periodu radi se i prihrana kalijumom. Sve to radimo ručnom sejačicom, doziramo tako da biljci priđemo s obe strane, kako bi došlo do ravnomernog usvajanja ovog makroelementa – dodaje ovaj proizvođač.
Ivanović napominje da se nikako ne sme dozvoliti da se parcela na kojoj je beli luk zakorovi, jer trava crpi snagu luku.
Ako je sve ovo urađeno kako treba, a luk nije izvađen u pravo vreme, to je kao da ništa nije urađeno.
– Jesenji beli luk se vadi krajem juna i početkom jula. Tada su temperature od 30 do 40 stepeni i ako još bude kišovito, može doći do prezrevanja luka. Preporučujem da se luk vadi kada je 60 do 70 odsto biljke svenulo i dok još uvek postoji veza između glavice i trske, odnosno, stabla. Bolje ga je izvaditi nedelju dana ranije, nego kasniti. Trska je srce belog luka i ona ga čuva – ističe naš sagovornik.
Ne treba zaboraviti na pravilno skladištenje ovog povrća. Ivanović naglašava da beli luk nikako ne voli zatvorene magacinske prostore u kojima nema provetravanja. On voli čardake, tavane ili hangare, baš kao i suvo meso, odnosno mesta na kojima ima jakog provetravanja i na taj način se izbegava pojava plesni.
– Na samoj njivi treba ga vezati u snopove od po 10 do 20 glavica i takvog ga treba okačiti da visi. Nikako ne sme biti na betonu, jer u trenutku vađenja beli luk sadrži 60 do 70 odsto vode, a plus toga ima i veliku zelenu masu, te u slučaju neadekvatnog skladištenja može poplesnaviti, a samim tim i pocrneti.
Uvozni čenovi „ubijeni“ hemijom
Ivanović kaže da je poražavajuća činjenica da ljudi masovno izlaze iz ove proizvodnje, što se vidi i po oglasima u kojima se prodaje veliki broj sadilica i vadilica belog luka. Nepovoljan je i podatak da se u Srbiji proizvede svega 20 do 30 odsto potrebnih količina belog luka.
– Sve ostalo je iz uvoza i on se prepoznaje po tome što nema trsku ni brkove i veštački je izbeljen. Mi proizvođači znamo da, kada se raščeni i stavi u zemlju, on niti klija, niti niče jer je hemisjkim tretmanima „ubijen“. Zato apelujem na potrošače da kupuju domaći kvalitetan beli luk. Žalosno je i to što krajem prošle godine proizvođači nisu imali nijednu glavicu belog luka, jer je sav rod u rukama preprodavaca koji i diktiraju cene. Proizvođači su prepušteni sami sebi, jer ne postoji nijedno otkupno mesto za beli luk – zaključuje Vukašin.
Ovo gazdinstvo kilogram belog luka na pijaci na malo prodaje za 600 dinara odnosno, jedna glavica je 50 dinara. Ivanovići su sav semenski materijal prodali po ceni od 4,5 evra za kilogram. Kako kaže Vukašin, kvalitet donosi i veću cenu.
