Miroslav Džigurski iz Bečeja strastveni je kolekcionar egzotičnog hoja cveća, koje vodi poreklo iz jugoistočne Azije, a znamo ga i kao voštani cvet ili Isusova suza. Iako po struci arhitekta, mladi Bečejac je sebe pronašao u uzgoju retkih biljaka: ima oko 340 različitih vrsta i mnoge od njih, osim njega, ne gaji niko u Srbiji.
Istražujući hoja cveće, naš sagovornik se postepeno zaljubio u ove biljke. U svojoj kolekciji nema duplikata i stalno pokušava na nabavi nove vrste, koje još nisu zastupljene na svetskom tržištu. Voštani cvet živi dugo i treba mu obezbediti oslonac za penjanje u vidu merdevina. Pojedine vrste rastu kao žbun, pa im je potrebno šišanje, a neke traže da budu zakačene i da im listovi padaju. Preporuka je da se hoje gaje uglavnom u kućnim uslovima, mada je vrstu hoja karnosa moguće izneti napolje u toku proleća i leta, jer joj odgovara raspon spoljašnjih temperatura od 10 do 35 stepeni Celzijusovih.
– Često se dešava da ih napadaju grinje i to se ne vidi, ali možmo da uočimo nenormalan rast. Tada je potrebno tretiranje – nastavlja Džigurski.
Specijalni šatori za retke vrste
– Vodim računa o tome da pojedinim vrstama ne bude previše toplo. Imam jedan primerak koji raste na većoj nadmorskoj visini na Filipinima. Ljudi koji tamo žive rekli su mi da ne mogu da je gaje u svojoj bašti, jer tamo bude 30 stepeni i ona na kraju gubi sve listove – pojašnjava naš sagovornik.
Treba obratiti pažnju da biljke ne budu izložene hladnom vazduhu i promaji, jer temperaturne razlike i oscilacije nekada mogu biti pogubne. Korišćenje klima uređaja ne odgovara gotovo nijednoj biljnoj vrsti, jer isušuje vazduh. Zato ih treba izbegavati i obezbediti ovlaživač prostorije koji će nadomestiti potrebnu vlagu i održavati je između 50 i 60 procenata.
– One najotpornije držim u prozoru. Primerke koji su osetljiviji držim u šatoru i primetio sam da, kada ih iznesem van na nekoliko sati, počinju da pokazuju znake da im to ne prija. U šatoru razvijaju mikroklimu koja im odgovara. Tamo dostižu oko 80 procenata vlažnosti vazduha, a kada ih zalijem, to bude i 90. Od retkih vrsta imam hoju mikrofilu, koja ima veoma male listove. Uglavnom ne može da se kupi. Ja sam primerak dobio kao poklon od prijateljice iz Švedske – priča nam Džigurski.
Veliko bogatstvo oblika i boja
– Cvet se dosta razlikuje od vrste do vrste. Neki mogu da dostignu impozantne veličine, ali zahtevaju jako puno toplote 30 do 35 stepeni, što kod nas i bude tokom leta. Sa druge strane, neke hoje cvetaju samo sa jednim cvetom, neke imaju po 30 do 40 u cvasti – objašnjava ovaj strastveni kolekcionar.
Slične su orhidejama, to su epifitne biljke koje na stabljici imaju korenčiće kako bi se zakačile za stablo drveta, ali ne treba ih mešati s parazitima. Zato im treba obezbediti neku strukturu, jer se dešava da neke neće da rastu, ukoliko u saksiji nemaju merdevine ili krugove od žice oko kojih mogu da se obmotaju.
– Postoji velika varijacija boja cvetova, kao i mirisa. Neki su prijatni, a neki čak i neprijatni. Neke mirišu na čokoladu, puter, limun-đumbir, neke podsećaju na zumbul. One tačno imaju određen miris koji privlači određene insekte koji treba da ih opraše. Pojedine vrste cvetaju samo noću i, čim se uključi svetlo, kreću da zatvaraju cvetove. Ima i onih koje cvetaju svega dva-tri sata, ako i onih kojima cvet traje četiri nedelje, i to je najduže – zaključuje Miroslav.
Tekst: Zorana Ljubojevv
