STARI ZANAT KOJI NESTAJE
Pamtim ga još od ranih osamdesetih godina. Stajao je u tetkinom ormaru kao relikvija. Oblačen samo u posebnim prilikama, crn, lakovan, postavljen belom jagnjećom vunom. Na njemu se još osećao opor miris ujakovog parfema koji tetka nikako nije dala da se spere godinama, jer joj je to bila jedina uspomena na pokojnog brata. A brat, posebna priča. U to vreme vojno lice, ratovao sa „Titinim“ sinom Žarkom, čak mu i spasao život, ponos čitave porodice i uvek doteran, uvek sve najbolje, najkvalitetnije. Tako i ovaj kožuh, kožun kako ga je ko zvao. Godine mu nisu naštetile, uvek je izgledao kao da ga je majstor tek opravio. I uvek me je privlačio, tražila sam izgovor da ga obučem, samo da vidim kako mi stoji, da „spučim“ to jedno dugme na njegovoj sredini, da prošetam po stanu ponosno, kao da sam gardijsku uniformu obukla. Kasnije, kada više ni tetke nije bilo, nosila sam ga godinama, sve dok se nije iskrzao, dok crna lakovana koža nije popucala, a dugme popustilo. Danas stoji negde u ormaru, mom ormaru, kao uspomena na drage ljude i lepa vremena. I nekako, od kad sam novinar, a ima tome godina, uvek sam propuštala šansu da popričam sa nekim ćurčijom, nije da nisam imala prilike, samo su mi izmicali. Bilo je tu i opančara, i tkalja, vezilja, pletilja, ali nikad ćurčija. Sad, nekako nenadano, banuo je pred mene kao da je on mene tražio. Ispričasmo se na brzinu, al je dosta reči u toj brzini rečeno.
Sa oca na sina
– Tu sam ja iz Berkasova, to je nedaleko od Šida. Ćurčijsku radnju imamo dugo, otac se moj još bavio time. Posao je započeo 1974. godine i od tada nismo stali. Desetak godina ima kako je otac otišao u penziju i onda sam ja preuzeo posao. U stvari, od kad sam stasao sa njim sam radio, ali sad sam nastavio – priča Miroslav Soroćko, dok rukom prevrće po kožnim prslucima, trudeći se da mi u isto vreme dočara težinu ali i lepotu zanata. A oni, kožuni, ne zna se koji je lepši, mekši, koji bolje miriše na onaj poznati miris prevrnute kože, što danima ne izlazi iz nozdrva i pamćenja.
– Sve je teško, ali i nije ako to volite. Došli smo to do tog stadijuma u poslu da imam zaokruženu proizvodnju. Od sirove kože do gotovog proizvoda. Uspeli smo da nabavimo sve potrebne mašine za preradu kože i mnogo nam je olakšalo – a tu kožu teleću, jareću, jagnjeću, koju prerađuju da bi od nje nastala ova umetnička dela, nabavljaju iz klanice, sirovu koja mora biti slana da bi otišla na dalju preradu.
– Proces sušenja i štavljenja zavisi najviše od vremena, jer se sve radi napolju. Kožu morate da osušite napolju i ako dva dana pada kiša onda ništa od posla. Od faze do faze se koža suši. Za struganje mora biti suva, a za razvlačenje vlažna, svaka faza ima neke svoje specifikacije koje traže. Jedan dan kožu nakvasite, sledeći je sušite, pa ponovo kvasite i sušite. Za svaku fazu koža mora biti spremna, toliko suva ili toliko vlažna. Zbog toga se prerada kože radi od proleća pa do jeseni – objašnjava ćurčija, držeći u ruci komad jagnjećeg krzna, belog kao sneg, nežnog na dodir.
Tri kože za jedan prsluk
– Farbam ručno i farbam samo mesni sloj, a može da se farba i kad se komplet potopi u bure. Onda vi prilikom takvog farbanja ofarbate i krzno, a ljudi više vole kad krzno ostane belo. Tako i praktikujem, a to je i tradicionalnije da farbam gornji deo, a krzno ne. Inače je jagnjeće krzno takvo da leti hladi, a zimi čuva toplotu tela – kaže Soroćko, kome je za izradu jednog dobrog, kvalitetnog prsluka za odrasle potrebno tri prerađene kože.
Jedan prsluk se sašije za sat vremena, ali dok ga iskrojite treba vam jedan dan – a za jedan lep prsluk potrebno je i dosta kože.
– Za ljude nekih dimenzija kao što sam ja ili vi potrebne su tri kože za jedan prsluk, ako radimo za decu onda i manje. Za nas odrasle ne može iz dve kože. Jedna ide nazad i još dve sa strane, leva i desna – a ko ih kupuje, na to pitanje nema preciznog odgovora. Nekada poljoprivrednici, danas, po rečima ćurčije, gospoda.
– Nema pravila ko kupuje, nekad je to bio prsluk za poljoprivrednike koji su sa njime išlu u polje. Sad je to njima skupo, ovo sad više kupuju gospoda. Koštaju od 100 -150 evra. Pravimo i jakne, montone, kape, kombinezone, čak i bokserice po porudžbini – na ovo poslenje nasmejasmo se i on i ja. Raznih ljudi, raznih ćudi i porudžbina.
Najbolje iz Vojvodine
Ćurčijski zanat je upisan u nematerijalno nasleđe Republike Srbije, a Miroslav je za svoj rad dobio priznanje „Najbolje iz Vojvodine“.
– Upisan sam u listu starih zanata koje vodi Ministarstvo. Imam sertifikat, koji je i otac imao da je to stari zanat. Prošle godine sam dobio i priznanje „Najbolje iz Vojvodine“. Pre mesec dana je upisano da je ćurčijski zanat nematerijalno nasleđe Republike Srbije.
Tekst i foto: Zorica Dragojević
