PREDRAG JANKOVIĆ, POSLEDNJI JORGANDŽIJA NA DORĆOLU
Jorgan je nekada bio nezaobilazni deo devojačke spreme. Što teži, što veći, što lepše platno – to bogatija devojka. Kad se njime noću pokriješ, ujutro se probudiš, nisi ni mrdnuo. Nekada. A onda su došla neka nova vremena, novi materijali, nova moda.
Jorgani su ostali jorgani, ali ne vuneni, ni perjani, već od mikrovlakana, štep-deke i tanani, tanani da čovek ne zna ni da se pokrio. Od svega starog ostali su mirisi, sećanja na hladne zime i tople pokrivke, i jedna mala jorgandžijska radnja u starom srcu Beograda. U zgradi od pre Drugog svetskog rata mladi jorgandžija Predrag Janković još iglom i naprstkom pravi čuda i oživljava uspomene.
Izučio zanat pomažući dedi
– Zanat sam naučio od dede Živorada Ilića, starog jorgandžije koji je to bio celoga života. Radio je u staroj Jugoslaviji u jorgandžijskim zadrugama koje su tad bile mnogobrojne, od 1955. godine – priča Predrag.
Priseća se setno da je deda došao u Beograd da bi završio Trgovačku školu, ali kako je bilo teško vreme, morao je da radi da bi se iškolovao. Zbog toga je i otišao na zanat – jorgandžijski. Posle škole se zaposlio, a kasnije otvorio svoju radnju.
– Radnju je otvorio 1978. i u njoj radio do 2005, kada je napunio 75 godina, otišao u penziju i prepustio je meni – nastavlja Predrag, dok stoji u staroj radnji, skromnoj i nepromenjenog izgleda.
Na samom ulasku – radni sto, od stola s leve strane police, na njima novi i stari jorgani, neki rasparani, neki pocepani, ali svi uredno složeni. U džakovima oko radnog stola neočešljani pamuk i vuna, spremni, čekaju neka bolja vremena i neke nove ljude, koji će ceniti stari zanat.
– Nisam mislio da ću se ovime baviti. Upisao sam Poljoprivredni fakultet i krenuo na studije, ali sam sve vreme pomagao dedi. Za četiri godine sam izučio zanat i kad je deda posustao, da ne bismo zatvorili radnju, ja sam preuzeo posao. Evo, skoro će dvadeset godina kako opstajem – sabira Predrag.
U rukama prevrće naprstak, gleda po radnji, pitajući se zašto je još tu. Posla je malo, ali ne želi da odustane.
Preporučuje vunu i češki damast
– Sve je veća besparica i sve je manje posla. Ljudi kupuju i prepravljaju samo što moraju. Prepravka jednog jorgana za jednu osobu je oko 5.000 dinara, ali je to nešto što će trajati sledećih 50 godina. Trenutno se učini skupo, na duži period je džabe, mada su retki koji i to mogu da priušte. Cena jorgana koji u potpunosti izradim, s mojim materijalom, izađe oko 16 hiljada – kaže mladi jorgandžija.
Dodaje da materijali moraju biti kvalitetni, a od kvaliteta zavisi i cena, što jorgandžiji samo otežava posao. Predrag preporučuje vunu i češki damast, oba kvalitetna i skupa materijala:
– Na tržištu ima i brokata koji je ranije korišten. Brokat je ranije bio mnogo kvalitetniji, jači, boljeg tkanja, sad se desi da konac zaseče materijal i da pukne, zbog čega ga ne preporučujem. Za punjenje je i dalje najbolja vuna i za jedan dobar jorgan „samac“ potrebno je tri kilograma oprane, čiste vune, od koje, kad se prečešlja, otpadne nekih desetak posto. Kad je jorgan završen, u njemu bude od dva do dva i po kilograma vune. Vuna je dobar izolator, održava temperaturu tela, dok je najkvalitetniji i najtopliji perjani jorgan.
Kod perja je problem u tome što su neki ljudi alergični na njega, objašnjava poslednji beogradski jorgandžija. I, kako kaže, ljudi više prerađuju nego što kupuju nove.
Na maloj igli nema velikih para
– Naravno da je teško – požalio nam se. – Zamislite jorgan koji je u upotrebi već trideset godina. Treba ga rašiti, prečešljati, sve je to puno prašine. Radi se samo prstima, stojiš po ceo dan, šiješ, fircaš. Za jedan jorgan je potrebno osam do devet sati efektivnog rada. Prvo otvorim jorgan, rasparam tkaninu, sašijem novu, raščešljam vunu i onda od novog materijala sašijem nov jorgan. Samo se vuna sačuva, jer s istom vunom može da se preradi jorgan tri do četiri puta. Vuna, koja traje 150 godina, preradi se i dobije se nov jorgan, koji traje naredih 40 godina. Važno da se jorgan šije na kocke, tako da se prilikom odlaganja ne lomi i to mu dodatno produžava vek.
U ovom prljavom poslu samo ljubav ga održava, ljubav i zaostavština, obećanje, davnih dana dato dedi.
– Velike pare se ne zarađuju na iglici od 2,5 santimetara. Sve se radi ručno, i sve je samo preživljavanje. U vreme moga dede se lepo živelo od ovog posla, jer je bila velika potražnja. Da je sada tako, ja bih odlično zarađivao. Ne bih voleo da se moje dete bavi ovime, neka radi neki čist posao, od kog će moći pristojno da živi. Sve zanatlije su u sličnoj situaciji: pre tri godine je sarač u Balkanskoj zatvorio radnju – sa žaljenjem priča naš sagovornik.
Iako pomalo umoran, ne odustaje od maratonske trke s mašinskom proizvodnjom. Od alata koristi samo najosnovnije. Umetnost je, ustvari, u njegovim rukama.
Svaki jorgan – unikat
– Retko ko u današnje vreme kupi jorgan. Uglavnom ih prerađuju. Više se isplati da se pretrese stari jorgan, jer je vuna dosta skupa, niko neće da je pere, a i nema više fabrika koje prerađuju vunu. Isto je i s perjem – priča Predrag, koji u svom radnom veku nije sašio dva ista jorgana. Svaki njegov jorgan je unikat i traje neograničeno, što daje čar ovom poslu.
Najteže je privući kupca
– Imam šivaću mašinu koja je stara preko devedeset godina i ona služi da se materijal ušije kao džak. Tu su još mala igla za šivenje, igla za pulajisanje, dva šila za doteravanje dušeka, mašina za češljanje, makaze za krojenje. Najteže je češljanje, pa punjenje i doterivanje. U stvari, najteže je izložiti jorgan i privući kupca – zaključuje Predrag Janković, poslednji jorgandžijski čarobnjak s iglom i naprstkom.
Piše: Zorica Dragojević
