Za heljdu kažu da je i hrana i lek. Od njenog brašna boje peska prave se ukusne pite i palačinke, dok čaj, skuvan od zrna, leči mnoge bolesti. Za razliku od žitarica, kojima je slična i u koje se često ubraja, heljda ne sadrži gluten, pa je često na jelovniku osoba koje su alergične na ovaj biljni protein. Heljda je cenjena i kao medonosna biljka, jer pčele s njenog cveta po hektaru mogu da pokupe preko 80 kilograma prvoklasnog meda.
Potražnja za semenom heljde je iz godine u godinu, kako u svetu tako i kod nas, sve veća. U našoj zemlji heljda se gaji na oko 300 hektara. Najveće površine su u brdsko-planinskom području jugozapadne Srbije, ali se gaji i u pojedinim krajevima Vojvodine, upravo zbog povećane tražnje za njenim višestruko korisnim proizvodima, kaže dr Vera M. Popović. – U celini, heljda ima veliki agrotehnički značaj, kao usev guste setve dobro pokriva zemljište i suzbija korove. Pored toga, usvaja fosfor iz teže pristupačnih oblika i sprečava njegovo ispiranje u dublje slojeve i u podzemne vodotokove.
Dobar izvor lekovitog meda
– Proizvodnja heljde je isplativa. Pravilnom i pravovremenom primenom agrotehničkih mera ostvaruje se profitabilna proizvodnja – ističe dr Popović. – Obavezno je napomenuti da se seje sertifikovano seme heljde. Heljda se gaji radi plodova orašica koji imaju veliku hranljivu vrednost. U ishrani se koriste i listovi kao povrće, takođe se koriste i u farmaceutskoj industriji. Heljda se uspešno gaji i u konvencionalnom tako i u organskom sistemu gajenja, ali i kao medonosna kultura. S jednog hektara može da se dobije prinos lekovitog meda od preko 300 kg. Cvetanje biljke počinje dvadeset dana posle nicanja i traje sve do desetak dana pred žetvu. Cvetovi su bogati nektarom i privlače pčele i druge korisne insekte oprašivače.
I pored toga što je izuzetno korisna, heljda je decenijama bila potpuno zapostavljena. Od skoro je, međutim, opet „na dobrom glasu“. U jugozapadnoj Srbiji, gde se najviše gaji, danas se specijalitetima od heljde dočekuju dragi gosti. Masovno je kupuju i ljubitelji makrobiotičke ishrane, a gostima hotela i restorana na Zlataru i Zlatiboru nudi se kao svojevrstan „specijalitet kuće“.
Lekovita i zato popularna
Zbog izrazito tamne boje, heljda je godinama nakon Drugog svetskog rata smatrana sirotinjskom hranom, pa je čak i tamo gde je vekovima hranila nejač proterana sa trpeza, da bi je zamenio „gospodski“ beli hleb. Međutim, poslednjih godina postala je izuzetno popularna zbog svojih lekovitih svojstava, pa se sada mnogi više traži nego prave žitarice – kaže Jekoslav Purić (67) iz Radijevića kod Nove Varoši, najveći proizvođač heljde u ovom kraju.
Za Radijeviće i susedne Komarane kažu da su prestonica heljde. Ako je verovati legendama, ovde je pre desetak vekova, nakon što je čudnim putevima na ove prostore stiglo iz Azije, prvo zrno bačeno u zemlju. Od tada se, kako tvrde meštani sela podno Zlatara, u načinu njenog uzgoja gotovo ništa nije promenilo. Sve je ostalo čisto i prirodno.
-Heljda se i danas gaji potpuno organski, bez bilo kakve primene zaštitnih hemijskih sredstava. A ovde, na preko 1.200 metara nadmorske visine, gde vlada surova klima, jedino je i moguća njena intezivna proizvodnja. Pored nje, dobro uspevaju i druga, takozvana „alternativna“ žita, poput spelte, raži, ovsa i golozrnog ječma- kaže Purić.
Niski prinosi, ali visoke cene
Po tradiciji, heljda se na Zlataru seje u drugoj polovini maja, „čim procveta glog“. Daje do 1,5 tona zrna po hektaru i, mada su joj prinosi relativno niski, stručnjaci kažu da je isplativa za sadnju jer se „manjak“ u rodu nadomešćuje cenom brašna koja je 250 do 300 dinara po kilogramu.
Umesto „golubnice“, domaće sorte koja se u ovim krajevima gajila vekovima, poslednjih godina seju se uglavnom sertifikovane sorte, najviše „Novosadska heljda“.
-Heljda je sama po sebi izuzetno teška za gajenje. Nove sorte jesu nešto otpornije, ali su i one najranjivije u fazi dok biljka razvija karakteristične cvetove. Često su dovoljna samo dva dana „vrućeg vetra“ u vreme cvetanja da desetkuju rod, a stalna pretnja zasadima su i krda divljih svinja i jata ptica kojima je zrno heljde omiljena hrana – kaže Purić.
Jekoslav Purić je po struci agronom i najveći je „krivac“ za to što se heljda opet, nakon više od pola veka, vratila na zakorovljene njive. Pre dvadesetak godina, kada je počinjao, pod heljdom je imao dva hektara, a 2004. je sa zasejanih 4,5 hektara zvanično bio najveći proizvođač u Srbiji. Poslednjih godina Purić heljdu seje na preko 20 hektara, a na približno istoj površini gaji i speltu, odnosno krupnik.
Nakon Purića, proizvodnji heljde vratili su se i drugi, pa se njenim uzgojom, uglavnom na usitnjenim parcelama, danas na padinama Zlatara, Murtenice, Bosanja i Javora bavi stotinak poljoprivrednih gazdinstava. Osim u planinskim predelima jugozapadne Srbije, heljda se sporadično gaji i u drugim krajevima naše zemlje. Poznavaoci prilika kažu nedovoljno, s obzirom na njenu trenutnu potražnju.
– Srbija uvozi velike količine heljde jer domaća proizvodnja ne može da podmiri sve potrebe. A ne bi moralo da bude tako. Analize koje su svojevremeno obavili ovlašćeni instituti za prehrambenu tehnologiju, pokazuju da je heljda, proizvedena u novovaroškom kraju, organskog porekla i da crno zrno zadovoljava sve propisane kriterijume, pa bi lako mogla i u izvoz. Prednost ovoga kraja je u tome što se velika prostranstva mogu odmah koristiti za organsku proizvodnju, bez gubljenja vremena na postepen prelazak s konvencionalne poljoprivrede na proizvodnju na ekološkim osnovama – kaže Jekoslav Purić.
Sastav
– Heljdino zrno, piramidalnog oblika, prekriveno je ljuskom, koja se pre uputrebe mora odstraniti. Može se kuvati, kao što to činimo s pirinčem i servirati kao kaša. Samleveno zrno heljde daje kvalitetno brašno za pravljenje raznih vrsta testa – upućuje nas prim. dr spec Dušan Živić, nutricionista.
– Spoljni omotač zrna žitarice sadrži dosta dijetalnih vlakana. Dijetalna vlakna (balastne materije) nesvarljiv su (ili delimično svarljiv) deo ugljenih hidrata – kaže dr Dušan Živić. – Veoma su značajna u ljudskoj ishrani zato što bubre u želucu, povećavajući volumen obroka, stvarajući osećaj sitosti, regulišu rad creva i brzinu apsorpcije ugljenih hidrata i holesterola. Rastvorljiva vlakna efikasno smanjuju upijanje neutralnih masti (triglicerida) i holesterola, vezuju žučne kiseline i usporavaju apsorpciju šećera iz creva.
– U 100 grama heljde ima 10 grama dijetnih vlakana, među kojima četvrtinu čine ona nerastvorljiva. Bogat sadržaj dijetnih vlakana povoljno utiče na varenje. Sadržaj masti je oko 3,4 odsto i njih čine uglavnom nezasićene masne kiseline i lecitin, koji je posebno značajan za razvoj dece – kaže dr Živić
– Heljdina kaša važi za lako svarljivu i kvalitetnu namirnicu, visokih prehrambenih vrednosti. Od nje se može pripremati poznata palenta ili kačamak, može se servirati kao prilog ili dodatak u sarmi i raznim pitama. Pripremljena sama, kao varivo, u kombinaciji s povrćem ili uz meso, biće ukusna i korisna. – podseća naš sagovornik.
