Pored proizvodnje fosilnih goriva, intenzivna poljoprivreda smatra se jednim od najagresivnijih uticaja čoveka na prirodu. U prvoj polovini 20. veka, u poljoprivredu je uvedena upotreba pesticida, mineralnih đubriva, visokoprinosnih genotipova biljaka, a za obradu zemljišta počela je da se koristi teška mehanizacija. Smanjen je broj gladnih, ali se čovečanstvo suočilo s ozbiljnom krizom u oblasti zaštite životne sredine. Negativne posledice intenzivne poljoprivredne proizvodnje naročito su vidljive u ruralnim oblastima, jer se najveći deo njihove teritorije koristi za proizvodnju hrane.
Prema studiji Ujedinjenih nacija iz 1991. godine, različiti načini upravljanja zemljištem doveli su do degradacije 38 odsto obradivog zemljišta a uzročno-posledična veza između intenzivne poljoprivrede i erozije tla je očigledna. Posledice preteranog iskorišćavanja zemljišta ispoljile su već početkom 20. veka, kada je na velikim površinama na jugu SAD, posle višedecenijske intenzivne obrade, nastala eolska erozija, te je više hiljada porodica moralo da napusti te krajeve. Slična priča se ponovila kada je velika oblast Kanade 2001. bila zasuta prašinom iz Kine. Usled primene intenzivne poljoprivredne proizvodnje, obradivo zemljište pretvara se u pustinju po stopi od 2.300 kvadratnih kilometara godišnje. Ako se temperature povećavaju, procesi razgradnje organskih materija se ubrzavaju, naročito na zemljištima koja se intenzivno obrađuju, što dovodi do nagle degradacije, opadanja produktivnog potencijala i strukturnog kolapsa zemljišta.
Kao posledica preteranog navodnjavanja, nastaje slatinasto zemljište – kada voda mobiliše naslage soli i iznosi ih u površinske slojeve. Većina biljaka ne podnosi velike koncentracije soli i takva zemljišta postaju neupotrebljiva za poljoprivrednu proizvodnju. Procenjuje se da globalni gubici poljoprivrednih površina izazvani zaslanjivanjem iznose oko 20 odsto ukupnih površina koje se navodnjavaju, tj. oko 45 miliona hektara zemljišta.
Profesorka Poljoprivrednog fakulteta u Beogradu dr Snežana Oljača objavila je knjigu pod nazivom „Agroekologija“ – pored značaja koji ima kao uddžbenik namenjen studentima Poljoprivrednog fakulteta, knjiga objedinjuje i naučna istraživanja iz različitih oblasti, počev od biologije, poljoprivrede i agroekologije. Ona ističe da su u poljoprivredi najčešći zagađivači agrohemikalije – pesticidi, đubriva i soli. Samo 10 do 15 odsto primenjenih pesticida dospe do ciljanih štetočina, a ostatak završi u vazduhu, vodi i zemljištu. Početkom 21. veka, njihova godišnja vrednost na svetskom tržištu iznosila je 25 milijardi dolara, od kojih su oko 3 milijarde ostvarene od prodaje u zemljama u razvoju. Sve su ovo jasni pokazatelji da povećanje poljoprivredne produktivnosti značajno utiče na zagađenje životne sredine. Poljoprivredna proizvodnja koristi fosilna goriva za proizvodnju đubriva i pesticida – npr., u Velikoj Britaniji i SAD u njihovoj ukupnoj potrošnji učestvuje sa oko 2,4 odsto.
Oljača navodi da naučna istraživanja ukazuju na to da je intenzivna poljoprivreda dovela do veoma uprošćene strukture agroekosistema širom sveta, te se danas u svim klimatskim zonama ukupno gaji 12 vrsta žita, 23 vrste povrća i 35 vrsta voća. Ukupno 70 vrsta na oko 1.440 miliona hektara obradivog zemljišta u svetu predstavlja veliki kontrast u odnosu na diverzitet u tropskim kišnim šumama, gde po jednom hektaru može da se nađe 100 vrsta samo drvenastih biljaka. Ona podseća na drastičan primer koji se dogodio u Irskoj u 19. veku, kada je patogena gljivica Phytophthora infestans izazvala bolest krompira – tada dominantnog useva u toj zemlji. Zbog drastičnog smanjenja prinosa, oko 1,1 milion ljudi preminuo je od gladi, a drastične migracione promene, u toku kojih se oko 1,5 miliona stanovnika Irske zbog gladi iselilo u SAD i Veliku Britaniju – trajale su decenijama.
Da su poljoprivredni sistemi označeni kao značajni zagađivači ekosistema, pokazuje i globalna dominacija četiri kulture – ječma, kukuruza, pirinča i pšenice, što se takođe smatra posledicom intenzivne poljoprivrede. Danas ove četiri kulture zauzimaju 39,8 odsto ukupnog obradivog zemljišta, tj. 230 miliona hektara, dok čitave šumske površine SAD, uključujući i Aljasku, iznose 298 miliona hektara. Te monokulture zamenile su prirodne ekosisteme koji su nekada bili stanište za stotine, čak i hiljade vrsta biljaka, insekata, kao i mnoge vrste kičmenjaka. Nestajanje šuma, koje je najčešće izazvano njihovim krčenjem i pretvaranjem u poljoprivredno zemljište i akumulacija gasova s efektom staklene bašte, naročito ugljen-dioksida, nepovratni su procesi, a posledice će se osećati u nardnih 100 godina.
Sve veće interesovanje naučnih istraživača i javnosti za očuvanje prirodnih bogatstava u ruralnim oblastima, kao i nemogućnost njihove obnove, nameće potrebu novog pristupa koji objedinjuje ekološku i ekonomsku dimenziju i tako usaglašava celokupan društveno-ekonomski razvoj s prirodnim mogućnostima koje pružaju ruralni prostori.
Rekordan nivo ugljen-dioksida
Količina ugljen-dioksida u atmosferi premašila je 400 delova na milion delova (parts per million, ppm) u mernoj stanici na Havajima, po prvi put od 1958. godine otkad su na njoj počela merenja, objavila je američka Agencija za okeane i atmosferu (NOAA).
Za mnoge naučnike, nivo od 400 ppm – što znači da u atmosferi ima 400 molekula ugljen-dioksida na milion molekula vazduha, predstavlja simboličnu prelomnu tačku u porastu nivoa ovog gasa, za koji se veruje da dopirnosi globalnom zagrevanju.
– To je važno, jer je reč o prelomnoj tački koja pokazuje stabilan porast nivoa ugljen-dioksida u atmosferi – rekao je Džejms Batler iz Agencije.
Nivo od 400 ppm je isto tako važna stavka u klimatskim pregovorima koji se održavaju pod okriljem Ujedinjenih nacija, jer ju je većina naučnika označila kao opasnu.
Oni godinama upozoravaju da se nivo ugljen-dioksida mora zadržati ispod 350 ppm, da bi u ovom veku porast globalne temperature ostao manji od 2 Celzijusova stepena. Merne stanice širom sveta prate nivo ugljen-dioksida, a stanica na Mauna Loi, vulkanskoj planini na Havajima, smatra se jednom od najvažnijih.
– Instrumenti na Havajima nedavno su pokazali vrednost od 400,03 ppm. Neke arktičke stanice su pre više od godinu dana izmerile nivoe više od 400 ppm, a globalni prosek mogao bi da se ustali iznad 400 ppm sledeće godine ili u bližoj budućnosti – istakao je Batler.
Bez obzira na to hoće li se ove prognoze ostvariti, nivoi ugljen-dioksida u Zemljinoj atmosferi već sada su najviši u poslednjih 800.000 godina, a možda i čak pet miliona godina, navode naučnici. Koncentracije ugljen-dioksida na stanici Mauna Loa mere se od 1958, kada je nivo bio 317 ppm. Tokom poslednjih 800.000 godina, nivo je varirao između 180 i 280 ppm. Od početka Industrijske revolucije i sve učestalije upotrebe fosilnih goriva, nivo je narastao do oko 290 ppm krajem 19. veka. Tokom sledećeg veka stopa porasta se ubrzala, a do početka 21. veka globalan nivo ugljen-dioksida u atmosferi dostigao je 370 do 380 ppm.
Svetska meteorološka organizacija (WMO) upozorila je da će se drastične promene u globalnom klimatskom sistemu nastaviti nesmanjenim intenzitetom i u ovoj godini. Prema rečima šefa Svetskog programa za istraživanje klime Dejvida Karlsona, 2017. obeležiće značajne promene širom planete koje će dovesti u pitanje naše poimanje klimatskog sistema. Najviše uznemiravaju ”topli talasi” na Arktiku i posledično otapanje leda i rast nivoa mora. – Nivo ugljen-dioksida u atmosferi stalno probija nove rekordne vrednosti i uticaj ljudskih aktivnosti na klimatski sistem postaje sve očigledniji – rekao je šef WMO Peteri Talas.
Evropa odlučila da sačuva pčele
Evropska komisija zabraniće na svojim poljima upotrebu najčešće korišćenih insekticida. Sada je u Evropskoj uniji na snazi privremena zabrana korišćenja tri neonikotinoida, a ako predlog Komisije bude usvojen, neonikotinoidi će biti prognani s polja i moći će da se koriste samo u staklenicima.
Dokument u koji je imao uvid britanski ”Gardijan” predstavlja prvi znak da Komisija želi potpuno da zabrani neonikotinoide zbog ”akutnog rizika za pčele”. Zabrana bi mogla da stupi na snagu već ove godine, ako je odobri većina članica EU. Pčele i drugi oprašivači od ključnog su značaja za brojne poljoprivredne kulture, ali njihov broj decenijama opada zbog gubitka staništa, bolesti i korišćenja pesticida.
Smatra se da insekticidi neonikotinoidi, koji se koriste više od dvadeset godina, nanose veliku štetu pčelama. Ipak, borci za zaštitu prirode na jednoj i poljoprivredna udruženja i proizvođači pesticida na drugoj strani godinama se oštro spore. Proizvođači pesticida tvrde da su insekticidi od ključnog značaja za zaštitu roda i da je otpor prema njima političko pitanje.
U martu su stručnjaci UN za hranu i zagađenje objavili nekoliko kritičkih izveštaja o pesticidima, ističući da je mit da su potrebni. Pozvali su i da se usvoji nova globalna konvencija o kontroli upotrebe pesticida.
M. Volčević
Dobro jutro broj 541 – Maj 2017.
