Tekst i foto: Ivana Radoičić
Iako ima više zasada pod vinogradima od čuvene Župe, trstenički kraj najpoznatiji je po kalemarstvu. Među njima izdvaja se firma neobičnog imena „Grof of, Milutovac“, čiji je osnivač Milorad Pantić, predsednik Opšteg udruženja privrednika i preduzetnika Trstenik, a firmu, uprkos humorističnom nazivu, sa sinom vodi veoma ozbiljno.
Preduzeće je osnovano 1990, i dobilo je ime po rečenici Her Žike iz domaćeg filma “Šta se zgodi kad se ljubav rodi”, a najveća je firma u Srbiji koja proizvodi lozne kalemove, voćne sadnice, kao i sadnice ruže. Rasadnik se prostire na površini od preko 100 hektara, na više lokacija u Srbiji. Godišnje proizvedu dva miliona loznih kalemova, 2,5 miliona voćnih sadnica, i 500.000 sadnica ruža. Voćni sadni materijal se bazira na jednogodišnjoj, dvogodišnjoj i knip sadnici, jagodičastog i bobičastog voća. Proizvode sertifikovane bazne podloge i kalem grančice, preko 80 posto proizvodnje izvoze, a mnogi proizvodi osvojili su medalje na sajmovima širom sveta. Sve to vode Milorad i njegov sin Srećko Pantić.
Da smo pametni, radili bismo šljivu
Imamo 45 parcela u krugu od sto kilometara, sveukupno oko 20 hektara – ruže, sadnice voća i lozni kalem. Proizvodimo praktično svo voće koje uspeva u Srbiji, ali najviše jabuke, pošto se one najviše i prodaju. A kad me pitaju šta najbolje uspeva, kažem da odaberu ono što vide da u prirodi može divlje da raste: jabuka, šljiva, sve ono što uspeva na određenom tlu na kojem planiraju sadnju. Sve što pokušate veštački da gajite, isplativo je prvih nekoliko godina, posle više ne. Nije bio lud onaj koji je rekao „ako hoćete nešto da sadite, okrenite se oko sebe“. Ako vidite u blizini divlju borovnicu, posadite je, ako je ne vidite, nije joj tu mesto, nećete uspeti – uverava nas direktor firme Srećko Pantić.
Pokazuje nepregledne redove kalemova i mladih sadnica, gledajući usput u namršteno nebo jer mlade biljke ne mogu pod protivgradne mreže, pa su prepušteni ćudima prirode.
– Da smo pametni, nastavili bismo da radimo šljivu. Ali nismo. Počeli smo da radimo aroniju, borovnicu lešnik, nešto što ne radi niko u svetu, a šljivu smo zapostavili, iako smo bili prvi u svetu. Ljudi su počeli da rade borovnicu jer su im rekli da donosi 50.000 evra po hektaru. I uđe to u uši ljudima pa kažu „neću da radim 10 hektara šljive, hoću jedan hektar borovnice“. Sad sve izmišljaju, gaje borovnicu u nekim džakovima, ali sve to rodi tri godine, i posle počinje pad, sve su veštački uslovi i tu nema napretka. Znate kako, prevare se ljudi, ulože 100.000 evra i kako sad da kažu da su pogrešili? To je Srbija, kažu „samo vi sejte, super je“ – priča Srećko, ističući da je jako važno znati gde koju biljku treba posaditi. Mada, kaže, Srbija malo sadi.
– Srbija je posadila dosta i, što se tiče sadnje, možda smo sad poslednji u svetu. Mnogo više se prodaje u Evropskoj uniji i Aziji nego u Srbiji, gorak je Srećko.
– Ovde je tako: ono što je odrađeno-odrađeno je i više se niko ne pomera s mrtve tačke, niko nema ideju. Jedno vreme mnogo se radilo, mnogo smo zasada podigli, ali sad stagniramo, a niko ne zna zašto. Svi kukaju za hranom, a mi je bacamo.
Kvalitet svetski, a cena naša
Ovaj kraj poznat je po kalemarstvu, a sve je počelo posle Drugog svetskog rata, kada se krenulo sa gajenjem loznog kalema, od čega je većina išla za Rusiju.
– Opština Trstenik je 1980. bila najrazvijenija opština u staroj SFRJ baš zbog izvoza loznog kalema, a u svetu smo bili najbolji po njegovoj proizvodnji. Tada smo za Sovjetski Savez izvozili 50 miliona loznih kalemova. Kad su počele sankcije, drugi su nam preuzeli ta tržišta pa smo počeli s proizvodnjom voćnog sadnog materijala, a situacija u poljoprivredi je počela da se menja, pa su, umesto vinograda, sve više počeli da se podižu zasadi voćnjaka. Međutim, uspeli smo da vratimo neka stara tržišta i sami se trudimo, razvijamo se, malo i država pomogne, koliko može.
Ova firma sadnice i kalemove izvozi u sve zemlje Afrike, Azije i Evrope. Svake godine se iz ovog kraja izveze oko 10 miliona jedinica, kaže naš sagovornik, ističući da u ovom kraju, zahvaljujući povoljnom geografskom položaju, uzgoj sadnica i kalemova uspeva mnogo bolje nego u drugim zemljama u okruženju.
– Kvalitet nam je zato siguran, a i cena nam je niža, tako da smo konkurentni na tržištu. Ali, i to sad stagnira jer imamo manjak radne snage: mladi odlaze u svet, neće niko da ostane na zemlji. Nas su učili da mora da se radi, mlade sad uče da ne moraju, i eto – kaže Srećko, ističući da se u naporima da se stvari poprave njihova firma angažovala na stručnoj obuci, pa im svake godine dva puta godišnje na obuku dolaze studenti Poljoprivrednog fakulteta Beogradskog univerziteta jer, kaže, „bez nauke nema ništa“.
Otvoreni za nova tržišta
Naši kalemari su jedini u svetu koji rade sve ručno. U svetu su počeli ponešto mašinski da rade, međutim, to još uvek ne primenjujemo jer se pokazalo da je ručno još uvek najbolje jer se radi s osetljivim biljkama. Ipak, kaže naš sagovornik, pitanje je koliko će moći da izdrže jer se radna snaga smanjuje i stari, a ovaj posao zahteva oštar vid.
Stare sorte grožđa
Ovo je vinogradarski kraj i ovde najviše gajimo lozne kalemove. Ali, u poslednje vreme počeli su ljudi i ovde da podižu zasade šljiva, jabuka. Naravno da imamo stare sorte grožđa: prokupac, tamjaniku, radimo ono što tržište traži, a ono traži autohtone sorte kad su vina u pitanju. Ljudi vole da idu na sigurno. Ipak, ne proizvodimo sve jer, ako se previše raširite, postoji šansa da pogrešite. A to nije dobro ni za nas ni za kupca – kaže Srećko Pantić.
Kako se gradi poverenje
– Mi volimo to što radimo. Ja sam rođen na selu, živim na selu, radim na selu kao i otac i njegov otac, i naučili smo da darujemo druge da bismo dobili. A to prenosimo i na posao. U jednu firmu u Kazahstanu smo ušli tako što smo im prve godine poklonili 30.000 sadnica ruža. I tako se gradi poverenje.
– Kod nas je tradicija kalemarstva toliko jaka da se do pre desetak godina podrazumevalo da se zna da će dete, kad se rodi, obučavati da bude kalemar. Obuka nije teška, dovoljna su dva dana na parceli, ali nema radnika. Mi imamo dvadeset radnika svakog dana, u sezoni, kad krene sadnja, vađenje, pakovanje, povećava se na stotinu. Ne uzimamo još uvek radnike sa strane, već domaće, sve su to naši ljudi koji su ovaj posao radili ceo život. Imamo i mladih, ali, nažalost, sve manje. Imamo velike projekte, širimo poslove, ima i prostora za razvoj, ali nema ko da radi, jednostavno, nema radne snage – priča Srećko Pantić. – Imamo velike poslove vezane za Rusiju, Kazahstan, Kirgistan, valjda zbog korone se svuda u svetu podižu zasadi, bacaju se sve karte na sopstvenu proizvodnju, kako bi se smanjio uvoz, a normalno, kreće se od sadnog materijala. Mi smo otac i majka svim tim zasadima, ali teško je ispuniti zahteve kad smo u stalnom manjku radne snage. Izvoz za sada nije otežan, problem je samo što ne možemo da odemo i u direktnom kontaktu potpišemo ugovore jer se mnogo lakše dogovara posao uživo nego preko telefona i kompjutera. Poverenje je važna stvar, a to može samo ako jedni drugima uživo vidimo oči.
Kako ističe, firma „Grof of, Milutovac“ spremna je i otvorena za nova tržišta jer se nikad ne zna kad će se neko tržište zatvoriti.
– Specifičnost našeg posla je u tome što jedno tržište sadi neku vrstu desetak godina, recimo, i posle staje sa sadnjom, tako da smo uvek u potrazi za novim tržištem, novim sadnicama, pratimo ritam i kretanja, moramo da odgovorimo na njihove zahteve ako hoćemo da ostanemo u ovoj utakmici. Ni jezici nisu problem jer se govori onaj univerzalni – jezik novca – šali se Srećko. – Klijenti žele da su s nama u ličnom kontaktu jer smo otvoreni za pregovore oko cene i načina distribucije. Moramo da im budemo na raspolaganju. Svako tržište ima svoje zahteve, eto, ruže za Evropsku uniju idu u kutijama s fotografijama i jasnim opisom, oni vole da sve lepo piše spolja. Ali, moramo da poštujemo njihove zahteve ako želimo na tržište
Mogli smo biti najjači u Evropi
Udruženje rasadničara Srbije je formirano na području Rasinskog okruga pre godinu i više, a formirano je onog trenutka kada smo dobili informaciju da nam je Brisel zabranio izvoz sadnog materijala – kaže nam Milorad Pantić, vlasnik najvećeg proizvođača sadnog materijala u Srbiji i predsednik ovog udruženja. – U suštini, zabrana je stavljena pet godina ranije – 14. decembra 2014, kada je uveden propis kojim je stavljeno do znanja svim članicama trećih zemalja sveta da posle pet godina stupa na snagu zabrana sadnog materijala, ako se ne ispune određeni uslovi. Sad, kad se sve to ipak desilo, bili smo praktično prisiljeni da oformimo to udruženje. Ministarstvo je svojevremeno, pod vođstvom Ivane Dulić, počelo rekonstrukciju sadnog materijala, ali je nije izvelo do kraja. Zato su kaže, u pokušaju da dođu do evropskog tržišta rasadničari formirali udruženje. Na području Rasinskog okruga ima oko 140 privrednih subjekata, registrovanih za proizvodnju i plasman sadnog materijala, a imamo članove s područja čitave Srbije – iz Subotice, Leskovca. Međutim, da je posao oko resertifikovanja sadnog materijala urađen do kraja, danas bismo bili vodeća zemlja po proizvodnji sadnica u Evropi.
