Пасуљ је једно од омиљених јела на српским трпезама, али из године у године произвођачи се све ређе одлучују за то да га производе, а многи који су деценијама посвећени узгоју те културе, полако одустају. Разлог је, углавном, неисплативост. Ипак, Горан Минић из села Разгојна код Лесковца остаје веран тој махунарки и породичној традицији.
Пише: Андријана Глишић
Тридесет година траје породична производња пасуља у породици Минић. Раније су га, прича Горан за “Добро јутро”, садили заједно с кукурузом – три реда кукуруза, па два реда пасуља и тако наизменично.
То смо радили због хладовине – каже. – Више му одговара када је заклоњен од сунца и када је у хладу кукуруза. Међутим, у последњим годинама престали смо то да радимо и сејемо га одвојено, јер хемија која се користи у производњи кукуруза не одговара пасуљу. Имамо три сорте – шарени, домаћу розе сорту која је дугуљаста и бели градиштанац. Одлучили смо се за те сорте, јер немају лозу и беру се одједном, у исто време.
Посла све више, приноси све мањи
Код саме сетве најважније је да земљиште буде влажно. Он га сади од 10. до 20. априла, углавном у периоду када се сеје и кукуруз. Како су климатске промене све веће и јављају се и позни мразеви, ризично је посадити га раније, јер мраз може да га оштети.
Боље успева на лакшим земљиштима. Ми и немамо тешка у нашем крају. Битна је и прихрана, и то веома. Јесење ђубриво стављамо приликом садње. После тога му ни не треба много азотног ђубрива, може да се прихрани преко листа једном или два пута и није много захтеван.
Махунарке су, напомиње, врло добре за земљу, јер ослобађају азот у њу. После пасуља, саветује, наредне године веома је добро да на тој земљи буду посејани кукуруз, житарице или генерално биљке која имају веће потребе за азотом.
Заштиту стављамо углавном пре саме садње. После ње тражи доста влаге. Највише му је потребна у периоду наливања зрна. Његов корен је јако плитко и чим пет до шест дана нема падавина, то одмах осети. Углавном га заливамо на седам дана. Најбоље је имати систем кап по кап, иако ми тренутно заливамо тушевима.
Ранијих година, то су били огромни грмови и то је било без прскања. Сада се и више прска и наводњава, захтеви су све већи, али су некадашњи приноси тешко оствариви. Минићи по хектару добијају максимално две тоне.
Кад се добро осуши, лако се чува
Први род на његовим парцелама, каже, стиже почетком августа. Продаје га углавном на пијацама. Иако није толико исплативо, јер не може да заради колико би заиста требало, од пасуља не одустаје. То је биљка која се не квари, па може да је продаје у току целе године. Како се тешко квари, није ни захтеван за чување у зимским месецима. Напротив, хладнији услови му баш и одговарају.
Подноси хладну температуру. Требало би да га чувамо на промаји или на тавану. Битно је да ту нема влаге, јер у том случају може да проклија и набубри, па самим тим не може лако да се скува. У подруму га не би требало складиштити, јер ту има влаге, а ако набубри, осим што се тешко кува, може и да пропадне у таквим условима чувања.
Саветује да га на тавану чувамо тако да и тамо буде разређен – зрна треба сложити једно на друго, али да то у висину не оде изнад 20 до 30 центиметара. И, каже, треба га претходно добро осушити.
Кад га оберемо, ставимо га на бетонско игралиште које имамо у близини и пређемо трактором преко њега. Покупимо грашовину и после га осушимо. Никако баш на сунцу, јер у том случају може да добије боју и да потамни.
Добро ускладиштен и сачуван пасуљ, онда, долази у лонце и шерпе. Горан каже да се беле сорте пасуља брже и боље кувају од тамнијих, посебно тетовац, али су тамније слађе за јело. Зрно се код белих сорти више распада и зато су оне боље за ређи пасуљ. Тамније сорте су више за пребранац и гушће варијанте.
Свакако, не треба заборавити и да је пасуљ богат протеинима, угљеним хидратима, витаминима и након сушења, не губи те вредности.
Клима умањује принос
Што се тиче болести, Гораново искуство каже да пасуљ нападају гриње и вашке. Посебан третман спроводи у време цветања и, када пасуљ почне да прави прву махуну, да се касније не би појавио жижак који је, иначе, чест гост и то врло опасан. У кишном периоду, када је лист дуже време влажан, у његовој башти било је проблема и с пламењачама и антракнозом. Климатске промене, додаје, значајно су почеле да утичу на принос и род.
