Gljive su tokom zimskih meseci skrivene pod zemljom i prikupljaju snagu za novu sezonu. Ali, kao što je visibaba izuzetak među biljkama i cvetove pomalja ispod snega, tako i među gljivama ima onih koje plodonose uprkos zimi i niskoj temperaturi. Među njima su jestive bukovača koja raste na drveću početkom zime, baršunasta panjevčica i judino uvo.
Krajem ovog meseca, a nekad i ranije, može se videti interesantna pečurka rumenog šeširića koja raste kraj potoka i reka na trulim cepanicama, otpalim grančicama, ali i u listopadnim šumama. To je popovo uvo (Sarcosypha coccinea), jedna od najlepših gljiva koja se može videti pre i kad procvetaju visibabe. Poznata je i kao skarletna peharasta pečurka, zbog svog neobičnog šeširića koji se nalazi na kratkoj dršci, ali i kao rujni pehar i babino uvo. Prečnik šeširića je do pet centimetara, a površina mu je glatka, ponekad s dlačicama. Gljiva je jarko crvena, spolja bleda, siva ili sivoljubičasta, baršunasta, na kratkoj dršci. Meso je tanko, bez karakterističnog ukusa i mirisa.
Jestiva je, ali se pre upotrebe mora prokuvati. Radost je za oči i dušu gljivara, naročito u „posnom“ zimskom periodu. Zanimljivo je i to što popovo uvo prilikom kuvanja sačuva svoju predivnu boju, pa u jelu podseća na voće. Lekovita je i ima jako antikancerogeno dejstvo. Ali, s korišćenjem ove gljive ne treba preterivati. Dnevna doza je petšast crvenih peharčića. Inače, pre pronalaska rumenila, njome su pripadnice lepšeg pola osvežavale lice.
Srebrno uvo (Tremella fuciformis) raste u umerenim oblastima u Aziji, severnom delu SAD, ali i Australiji i, naravno, na našem kontinentu. Ova gljiva je poznata i kao bela želatinka i snežna gljiva, a prvi put ju je opisao 1856. godine engleski mikolog Berkli.
Mikolozi se još uvek dvoume kako raste ova pečurka na mrtvim granama listopadnog drveća ili parazitira na nekoj askomiceti. Takođe je moguće da askomiceta preradi drvo na kojem kasnije raste srebrno uvo. Kultivisana je u Kini i upotrebljava se za pripremu slatkih jela, a sastavni je deo mnogih pića i sladoleda. Posebno je popularna u Japanu i Kini, gde je nazivaju bai muer, širokikurage, odnosno žele list. Veoma je cene pripadnice lepšeg pola, pošto tonik ove gljive hidrira kožu i smanjuje pojavu bora, a njegovom upotrebom nestaju pege s lica posle sunčanja.
Za lekovitost bele želatinke znalo se na Dalekom Istoku još pre 2.000 godina, a korišćena je protiv prehlade i tuberkuloze. Dokazano je da snižava nivo holesterola u krvi, leči suvi kašalj i tahikardiju, oboljenja jetre, dijabetes…Ekstrakt ove gljive povećava količinu belih krvnih zrnaca i omogućava lakše podnošenje hemioterapije i zračenja tumora, posebno na grliću materice.
D. Radivojac
Dobro jutro broj 538 – Februar 2017.
