Godinama sam slušala o Pirotu, o najlepšem keju u Srbiji, o kačkavalju, peglanoj kobasici, o sladoledu na kuglu koja košta 10 dinara, doduše sad je već 40. Godinama sam imala želju da odem, da ga posetim, da prošetam starim delom i svratim u kafanu „Ladna voda“, da uživam u južnjačkom temperamentu i gledam istoriju uživo. Ni slutila nisam da će mi se to ostvariti sasvim slučajno. Do Prokuplja, a kad smo već u Prokuplju što ne bismo otišli i u Pirot. I dođosmo. Već je smiraj dana. Neka zima baš navalila, a pre i posle tog petka vreme letnje, sunce je pržilo do mučnine i oduzimanja daha. Uz malo tamo-vamo vožnje i kršenja propisanih pravila stigosmo pred žutu dvospratnicu. Na ulazu, na samoj kapiji piše „Garičkina kuća“.
I ništa se tu ne čini neobično. Kuća za izdavanje ispred koje vas dočekuje Zoran Nikolić, svetski putnik i povratnik u svoj rodni grad. Iako je slabijeg vida, što odmah naglašava, dobro je raspoložen, izuzetno ljubazan, spreman da sve pokaže, ali nenametljiv. Dok smo razgledale smeštaj, već je sišao u staru kuću, izneo crno vino i skuvao kafu, onu meraklijsku. A vino? I ono je za merak, za sporo pijenje uz priču o njemu, o precima, o tome kako su zajedno koračali istorijom, rasli, razvijali se. Pirot i porodica.
– Moji su rasli sa ovim gradom. Stvarali istoriju. Jedna smo od starijih porodica. Pradeda Jelenko Madrić je sa svojim ocem, a mojim čukundedom, kupio kuću i plac. Blatara je još iz turskog doba, postoji tapija na srpskom iz 1881. godine, kada su Turci povlačeći se iz ovih krajeva prodali kuću. Sve je živo preživela, preživeće i mene, ne brinite. Znam to jer kad sam menjao ćeramidu, krovna konstrukcija je turska na četiri vode – priča Zoran smejući se, dok gledamo u žuto okrečenu i fasadom obloženu kuću od blata, svedoka turskog bitisanja na ovim prostorima. Priču prekidamo vinom od kojeg ostaje trag na čaši, a ono lagano greje dušu i telo, dok ledeni vetar pokušava da nas omete. Zoran otpivši gutljaj nastavlja. Milo mu da priča o tim danima, o slavnim precima.
– Pradeda je u to vreme bio palir – poslovođa u građevinarstvu. Kada je rušena zgrada turskog načelstva da bi izgradili Oficirski dom, on je materijal od te zgrade doneo na plac i time gradio novu kuću. U tu kuću, čatmaru, ugrađena je i originalna turska lamperija, originalne kvake koje i dan danas perfektno funkcionišu – zastaje Zoran, klimnu značajno glavom, i odjednom kao da se nešto dosetio upita:
– A jel’ znate vi šta je čatma? Čatmara? To su grede koje se ispunjuju ćerpićem, čatmara po našem lokalnom. Ta kuća je građena neposredno posle Prvog svetskog rata 1922-24. godine. Gradili su je deda i pradeda. Bila je to pirotska gradska kuća sa tremom u to doba nešto najmodernije – ono što su preci sagradili Zoran je sačuvao i dogradio.
– Mene dugo nije bilo u Srbiji, završio sam fakultet 1970. godine i landarao svetom. Govorim italijanski, francuski, obilazeći svet malo sam se zamorio i vratio ovde. Aktivirao sam se i jedno po jedno ovde sređivao. Treću kuću u dvorištu sam ja izgradio – priča ovaj svetski putnik dok nas sprovodi kroz čatmaru, na čijem ulazu su vrata sa kvakama iz turskog doba, a na posebnom mestu u hodniku porodično stablo u slikama. Iznad rama stoje pafte (šnala od pojasa koji su žene nosile oko struka) iz 1887. godine, a u ramu slika iz 1913. godine. Na slici baka Dara sa decom, piše da fali ćerka Jelica. Ta slika je preko Ženeve stigla do Solunskog fronta na ruke njegovom dedi, ratniku, branitelju i graditelju.
– Svetozar Nikolić Garić je bio po struci terzija, ali i kraljev oficir. Našo sam ratnu sliku svoga dede u Srpskoj kući na Krfu. Bio je u Balkanskim ratovima, na Ceru, Solunskom frontu, a ovde se vratio tek 1919. godine kada je Treći pirotski puk produžio preko Vojvodine do Rumunije. Bio je komandant mesta Lugoš, prema Temišvaru. Osam, devet godina je proveo u ratu. Dođe u međuvremenu napravi dete i ode opet da ratuje. Deda je stigao do čina majora – ponosno priča Zoran, otpijajući još jedan gutljaj onog vina što ga pravi samo za svoju dušu, odličnog malo je reći.
– Prvi vinograd pradeda je kupio 1893 -94. od nekog Srbina, znam jer je srpsko ime na tapiji. Oduvek smo gajili grožđe i pravili vino i to samo od dve sorte koje su u Pirotu bile, bugarska plovdina i crno što podseća na prokupac. Od vremena moga oca batalili smo vinograde i grožđe, sad ga kupujemo i pravimo vino – završava priču, dok nam vetar ledi kosti, a obrazi gore od nektara. Odlazimo u noć, u Pirot, miran i prelep.
Tekst i foto: Zorica Dragojević