Aleksandar Bjelica, proizvođač šampinjona u Bačkoj Palanci i Gajdobri, svrstao se među nekoliko najboljih i najvećih gljivara, ne samo kod nas već i šire, jer sem belih (Agaricus bisporus), u njegovim gljivarnicima rastu i smeđi (Portobelo) šampinjoni. Ovaj zaljubljenik u pečurke, pre desetak godina počeo je i da ih uzgaja. Međutim, bilo je mnogo onih koji su sumnjali da u plodnom delu Bačke, gde se uglavnom gaji pčenica, kukuruz, soja i povrće, može opstati ,gljivarska proizvodnja.
– Uzgoj pečuraka je veoma težak i odgovoran posao. Da bi se dobio vrhunski prinos i kvalitet, proizvođač im mora biti posvećen tokom celog dana i noći. Treba znati da ovde kampanjskog rada nema – kaže Bjelica. – Proučavao sam literaturu, pregledao sajtove najboljih holandskih gljivara, posećivao seminare, konsultovao stručnjake iz ove oblsti. Pre započinjanja ovog velikog posla imao sam i probnu proizvodnju sa samo sto vreća, kao dopunsko zanimanje. A, kad sam se uverio da mi „leži“ taj posao, registrovao sam gazdinstvo, konkurisao za kredit kod Fonda za razvoj Vojvodine i podigao prve plastenike u dvorištu porodične kuće u Ulici patrijarha Pavla u Gajdobri.
Proizvodnja šampinjona je organizovana u plastenicima čije su bočne strane i čelo izrađeni od termoizolacionih panela, a u podrumima u Bačkoj Palanci, sem belih, proizvode se i smeđi šampinjoni. Leti i zimi ubere se mesečno više od 12 tona najkvalitetnijih pečuraka. Na policama u dva i tri reda, na nekoliko nivoa u svakom, poređani su briketi teški 18 kilograma.
Najkvalitetniji kompost i pokrivka
Dok proivođači ovih gljiva sami pripremaju kompost i zasejavaju miceliju, naš sagovornik se opredelio za gotove, brikete zasejane micelijom. Nabavljao ih je u inostranstvu i kod raznih proizvođača u našoj zemlji, ali se na kraju opredelio za banatske „Čempikon“(Pločica) i „Uču“ (Vranov). To je kompost II faze, jer se nanosi pokrivka. Napredniji proizvođači u Evropi koriste III, a Holanđani IV fazu s izniklim šampinjonima, koji su posle kraćeg vremena spremni za berbu i isporuku.
– Za stabilnu proizvodnju i vrhunski kvalitet neophodni su i odgovarajući uslovi: optimlna temperatura, vlaga, svež vazduh i besprekorna higijena, što se ovde postiže automatski – kaže tehnolog Dragoljub Mitrović koji je u Bačkoj Palanci kontrolisao proizvodnju. Optimalna temperatura u kompostu prilikom unošenja u gljivarnik treba da je ispod 20 Celzijusovih stepeni, jer se prorastanjem micelije zagreva. Optimalna je 25 i strogo se mora voditi računa da ne bude viša o 28 stepani. Ako se dogodi da bude preko 30, na šta utiču termofilne bakterije, supstrat se ne može ohladiti i micelija ugine.
– Micelija proraste hranljivi supstrat obično za 14 do 18 dana. Četiri-pet dana kasnije nanosi se „terahumova“ pokrivka nabavljena u Velikom Gradištu. Dobra pokrivka treba da primi dosta vode, ali i da ostavi prostor za disanje komposta – ističe Bjelica, vlasnik gljivarnika. – Zalije se toliko, da kad se stisne u šaci iscure kap-dve vode. Posle 10 dana neophodno je grabuljanje. Radi lakšeg nanošenja pokrivke, kontrole u gajilištu i bolje proizvodnje, po ugledu na holandske proizvođače napravio je ovaj vlasnik gljivarnika leje sastavljanjem 50 briketa. Prema njegovim rečima, lakše je grabuljanje, brže i homogenije prorastanje micelije.
Micelija se poveže za 24 do 48 sati. Postepeno, za tri-četiri dana temperatura u kompostu se snižava sa 25 na 19,5 stepeni. Automatski se uključuju ventilatori i dodaje se svež vazduh. Nivo ugljen-dioksida se sa 7.000 ili 9.000 ppm snižava na 1.100, odnosno 1.300 ppm.
To su uslovi za plodonošenje. Ako se do željene temperature dolazi postepeno (stepen dnevno), šampinjoni će biti krupniji, a sitniji ako se snizi naglo. Prvi plodovi će se pojaviti 14 dana posle grabuljanja. Najkvalitetniji su srednji, prečnika od tri do pet centimetara, ali se na pijacama najviše kupuju krupniji, od pet do osam cm.
Portobelo se gaje u istim uslovima, ali pristižu bar tri dana ranije. Iako su u svetu veoma traženi zbog intenzivnije arome i više minerala i vitamina, kod nas se za njih malo zna, pa je i prozivodnja manja, oko 12 procenata u odnosu na bele.
Beru se ručno, odseca im se korenčić, očiste, rashlade u komori koja je za to specijalno napravljena, pakuje se i isporučuju kupcima. Sve je to tačno, precizno, za šta se brinu radnice Petra i Bilja.
Zbog nestabilnog tržišta i niske cene (kao prethodnih desetak godina), u odnosu na troškove proizvodnje, u ovoj svojevrsnoj fabrici šampinjona salamure ih i isporučuju pekarima za pice i sendviče.
Ovde slede i evropske trendove. Bjelica je pre mesec dana prvi u Srbiji na tržište plasirao novi proizvod „fungi miks“ koji se satoji od belih i mrkih šampinjona iz sopstvene proizvodnje i bukovača iz kooperacije, koji je naše tržište dobro prihvatilo. Planovi su veliki, a želja mu je da što pre započne proizvodnju bele, lekovite bukovače (Pleurotus urmarius). Za novi pogon od minimum 1.000 kvadratnih metara, zbog nedostatka sopstvenih sredstava, konkurisao je za dobijanje podsticajnih sredstava.
D.R.
Dobro jutro broj 540 – April 2017.
