U Vršac dođosmo poslom. Uranile, pre podneva da nas ne uhvati vrućina, mislišvi naivno da ćemo sve završiti za sat vremena i krenuti nazad u Beograd. Tih naših sat vremena produžilo se na ceo dan. Srećom, kao i u većem broju gradova u Srbiji i Vršac ima akva park, mali ali sasvim dovoljan da se čovek osveži i sačeka ono zbog čega je došao. U tom akva parku, svi su bili izuzetno ljubazni, a na pitanje gde ručati uputiše nas u etno kuću „Dinar“. Kažu dobila je ime po našoj nacionalnoj valuti, htedoše da joj odaju počast time. I mi šta ćemo, krenusmo tamo. Već s parkinga se vidi da je puno rada i truda uloženo, da je svaki kamen na svom mestu, sve čisto, uredno, a sve staro i od starina. Na ulasku mladi, nasmejani ljudi, nema nervoze iako je dan paklen, a oni stalno na nogama.
Dok ulazimo ne znam gde bih gledala, da li u plafon i na njemu okačena kolica, plugove, naćve, jasle, lustere od starih vrški, kanti i staklenih pletenih balona za vino i rakiju, kantare ili u zidove na kojima su negdašnji plotovi, lopari za hleb, fenjeri, drvene kutlače, venci belog luka, stare kofe, amovi, ćupovi, testere, nema čega nema. Što više gledam, to manje mogu da popamtim šta sve u par minuta videh.
– Izvinite je li ovo muzej ili restoran? – pitam konobara, mladića od dvadesetak godina, nasmejanog i očigledno već naviklog na takva pitanja.
– Može se reći da jeste i jedno i drugo – odgovara dok nas vodi do masivnog stola iza kog, na staroj napravi za koju ne znam za šta služi, u debeloj hladovini uživa domaći mačak, mažen i pažen od strane gostiju, kojih ima sa svih strana. Dolaze iz cele Srbije, ali i iz Rumunije zakazujući ručak i desetak dana ranije. O hrani, veličini porcija, ukusu, usluzi i brzini neću pisati, sve je onako kako ovakav restoran i zaslužuje. Ono što me je interesovalo rekao mi je Damir Munćan, menadžer.
– Braća Dejan i Goran Zonai su ovu etno kuću otvorili pre četrnaest godina. Počeli smo kao jedan mali objekat od 27 mesta i sedam zaposlenih. Za deset godina smo stigli na 270 mesta i 48 zaposlenih – započinje priču Munćan, navodeći da su eksponati u svojevrsnom muzeju prikupljani godinama.
– Eksponati su prikupljani godinama, još dve godine pre otvaranja, u toku zidanja iz cele Srbije. Što građa, što sav nameštaj. Sve što je izloženo u restoranu predstavlja jedan mali muzej. Tvorac ceog restorana, zidanja, od prve cigle je vlasnik restorana koji je čovek sa velikom vizijom i sve je sam osmislio. Arhitekta je bio tu, nadgledao je, ali je sve zamisao vlasnika restorana – a na pitanje zašto od svih imena baš „Dinar“, odgovor je bio brz i jasan.
– Zašto? Pa, nacionalna valuta. U celom restoranu imamo dosta starih novčanica, sve što se radi je za dinar, čak smo i u susednoj Rumuniji u Temišvaru otvorili restoran koji se isto tako zove – osim uramljenih slika dinara, raznih sertifikata i esnafskih pisama, tu je i kasa, najstariji eksponat u restoranu.
– Imamo ovde jednu lepu staru kasu iz 1930. godine, to je kasa iz prve srpske trgovine iz okoline Valjeva. Inače je sva građa i skoro svaki materijal ovde star preko sto godina. Sve što se rušilo u okolini Vršca je završilo kod nas – ponosan je menadžer na to i na činjenicu da sve što rade rade zajedno, pa i održavanje koje nije nimalo lako s obzirom na količinu predmeta.
– Mi smo jedan veliki kolektiv koji sve radi zajedno. Zato i jesmo prepoznati. Od 2015. godine gosti su nam bili većim delom iz Rumunije, oni rezervišu sedam do deset dana ranije i uglavnom vikende. Od korone počeli su da dolaze ljudi iz Srbije, ali i dalje su vikendom u većini gosti iz inostranstva – naglašava Damir Munćan, što se dalo i čuti, jer smo bile okružene Rumunima koji su uživali u hrani, atmosferi, njihali se u ritmu muzike koju su možda znali a možda i ne. Osim njih, čuli smo i Engleze, Nemce, što menadžera čini vrlo ponosnim jer je jelovnikom i izgledom ovaj restoran uspeo da privuče međunarodnu klijentelu.
– U našem restoranu sam ponosan na jelovnik, kolektiv koji je jedan veliki tim i trudimo se da gostu pružimo nivo usluge da poželite da se vratite. Namirnice su iz cele Srbije i sve je domaće, sirevi, meso, imamo i svoju rakije stare pet godina, barikirane, dunja, kruška i šljiva, a u pripremi je i kajsija. Puni nam je Perun destilerija iz Inđije, u rakiji su čestice 23. karatnog zlata jestivog. Sve je ispitano. Mimo naših vina iz Gudurice, uvozimo vina iz Portugalije, Italije, Moldavije – rekao je Damir Munćan za Dobro jutro.
Malo drugačija mućkalica
Htedosmo da jedemo nešto kašikom pa naručismo leskovačku mućkalicu. Međutim, nismo dobro pročitale šta piše u meniju. Kad su je doneli – iznenađenje. Porcija je za dvoje, a meso nije pomešano sa povrćem, već su to svinjski ražnjići, lepo grilovani, mekani da se tope u ustima i ispod njih povrće. Svakako kad se sve pomeša to je ukus mućkalice.
Tekst i foto: Zorica Dragojević
