Svako zastane kada čuje zvonke udarce drvenim čekićem o oštro dleto duboresca Zorana Đorđevića iz poljaničkog sela Uševce, a potom i vidi šta je njime uradio na precizno iscrtanoj drvenoj podlozi. Zoran koji je više vičan radu nego priči objašnjava da je reč o najstarijoj tehnici ukrašavanja nameštaja, koja se pojavila kada i prvi njegovi komadi.
CNC mašinama pokušavaju da rade duborez
Govoreći o lepoti zanata uvek naglasi da duboresci teško opastaju na tržištu zbog postojanja CNC mašina na kojima neki pokušavaju da rade duborez.
– Duborez, osim ljudske ruke, ne može da uradi ni jedna mašina. Onaj ko to zna uvek se potrudi da nas angažuje kada treba da se odradi pravi posao -kaže Zoran.
On koji se odavno svrstao u red najboljih duborezaca koji rade na teritoriji Beograda nikada nema problema da dobije posao kada naručilac zahteva vrhunski kvalitet. Ovakva pozicija omogućila mu je da radi dela sa pozlatom i na ikonostasima, najčešće u baroknom i moravsko-vizantijskom stilu u mnogim pravoslavnim manastirima i crkvama u zemlji i inostranstvu, što je životni san svakog duboresca. Njegov potpis se i sada nalazi na predivnim ikonostasima u hrastovini na Vojnomedicinskoj akademiji u Beogradu, Plandištu, Velikoj Gredi, Crnoj Gori i Severnoj Republici Makedoniji. Iako je hrast veoma tvrdo drvo za obradu pomoću kvalitetnih dleta na njemu je napravio fantastičan duborez.
Dletima može da odradi skoro svaku porudžbinu
Na stolarskim mašinama pripremi neophodan materijal, na njemu iscrta ornamente i krene sa duborezom. Koristi isključivo raznovrsna dleta, koja je najčešće nabavljao na buvljaku u Pančevu i drveni čekić koga je napravio od grabovog drveta.
– Čekić mora da bude okruglog oblika. Na taj način omogućuje duborescu da udari u dleto sa koje strane želi, a da pri tome ne skreće pogled sa mesta gde ga je započeo da radi duborez – ističe Zoran.
Naglašava da se duborez uglavnom radi na voćkastom drvetu poput trešnje i duda, ali i u jelovini zato što drvo koje se na ovakav način obrađuje mora da bude masno. Ipak, prema njegovim rečima, najteže je raditi na tvrdom drvetu, a najlakše na mekom poput lipe.
– Ako je drvo raslo u kamenim predelima onda je veoma tvrdo za rad, za razliku od onog pored vode koje je veoma meko – tvrdi naš sagovornik.
Obilnu drvnu građu pronalazi u svojoj šumi iznad porodične kuće u koju je pre neku godinu dopremio deo mašina iz radionice u Beogradu. Sve ih je uredno smestio u renoviranu šupu u kojoj će imati dosta prostora za sušenje drveta, ali i atelje za rad. Kaže da mu je najlakše da radi po modelu koji mu mušterija donese, ali i da svaku drugu porudžbinu, iako predstavlja veliki izazov, uspešno završava.
Tekst i foto: Gordana Nastić
