Posle dugogodišnjeg života u Kanadi bračni par Aksentijević sada gaji stado ovaca u Drači kod Kragujevca. Odlučili su se za rasu romanovski. Goran i Sanela pokušavaju da do kraja osposobe imanje njegovog dede, kako bi jednog dana mogli tu i da žive sa svoje troje dece i psom koga su doveli čak iz Kanade.
Posle epidemije korona virusa Aksentijevići su došli u Srbiju. Goran je u dalekoj Kanadi živeo više od 12, a Sanela 24 godine. Epidemija im je dala vremena da zastanu, razmisle i odluče kakav će dalje biti njihov život. Goran se nikada nije bavio poljoprivredom, osim što je posećivao dedu na selu.
– Razmišljali smo šta ćemo i kako ćemo, i odlučili smo se da probamo na selu. Trenutno živimo u Kragujevcu, jer nemamo uslove da se cela porodica preseli ovde u Draču, ali plan je da jednog dana ovde i živimo. Svaki dan dolazmo da brinemo o ovcama – kaže Goran Aksentijević i objašnjava razliku između sela i Kanade:
– Na svojoj si zemlji, u svom si selu i gradu. Nemamo više tolikih briga kao u Kanadi. Radim za sebe, za svoje i za imanje. Lakše je i rasterećenije nego tamo.
Romanovska zahvalna i laka za gajenje
Ranije se nikada nije bavio stočarstvom. Danas ima stado romanovskih ovaca, koje su kako sam kaže, zahvalne za održavanje.
– Istraživao sam na internetu o rasama ovaca i zaključio da mi one odgovaraju zbog karakteristika. Plodne su, ojagnje po dva, tri ili četiri jagnjeta, nekad čak i više. Meso im je ukusno i lepo za jelo. Ali, najviše zbog toga što su lake za odgajanje i jagnjenje. Ona skoro sve sama obavi i ima dovoljno mleka za dvoje ili troje mladunaca. Otporne su na bolesti, kao i na hladnoću. U principu mogu da se jagnje dva puta za 12 meseci, ali ja izbegavam da ih toliko forsiram. Volim da se lepo oporave, pre novog jagnjenja – objašnja Goran razloge zbog kojih se odlučio za ovu rasu.
U stadu ima ukupno 30 ovaca i jaganjaca. Cilj mu je da dođe do brojke od 30 umatičenih majki.
– Sada su subvencije 10.000 dinara po ovci, prošle godine je bilo sedam hiljada. Jagnje kada se preda klanici dobijam 3.000 dinara. Dovoljno je, ali naravno uvek može više. Mi trenutno živimo i radimo u Kragujevcu, ali odmah posle posla dolazimo da brinemo o ovcama. Nadam se trenutku kada ću moći samo od ovoga da živim i to mi je cilj. Tada ćemo moći do kraja da sredimo i kuću i preselimo se potpuno u selo. Ona trenutno nije u potpunosti uslovna za život porodice – kaže Goran.
Prerada mesa i mleka
Aksentijevići imaju još jedan plan. Razmišljaju da zaokruže proces proizvodnje i da prave ovčji sir i suše meso.
– Za to nam je potrebna hladna komora, a trenutno ispitujem kakva je potražnja za takvim proizvodima. Nadam se da ću u jednom trenutku imati mogućnost da živim od ovčarstva – dodaje Aksentijević.
Goran je u Kanadi radio u restoranu, zatim i u kuhinji. Prvo je bio pomoćni radnik, potom kuvar i na kraju šef kuhinje.
– Imao sam i privatni, mali biznis za čišćenje snega. Imao sam traktor i mašinu, pa sam Kanađanima čistio parkinge od snega, kad prođe ona čuvena grtalica. Kad je bilo viška vremena zbog korone počeo sam da razmišljam šta dalje i evo me na dedovini – dodaje Goran.
Njegova supruga Sanela živela je u Kanadi više od dve decenije. Kada je upoznala Gorana znala je da će jednog dana doći u Srbiju. Ali, deca su se rađala jedno za drugim, pa je ta odluka odložena. Za vreme karantina zbog korone imali su više vremena da razmisle kuda će i kako će dalje.
– Lakše je kada imate svoje imanje. Sve je jednostavnije, zdravije i prirodnije. Deca su više aktivna, više se druže, mnogo vremena provode napolju. Nismo se pokajali. Sad smo na pola puta do cilja. Želimo u potpunosti da živimo od gajenja ovaca, kako bismo se potpuno preselili na selo – kaže Sanela Aksentijević, koja takođe nije imala dodirnih tačaka sa gajenjem ovaca.
I Leu Kanađaninu odgovara Drača
Aksentijevići su iz Kanade poveli i svog psa Lea. Kažu da nisu mogli da ga ostave u dalekoj zemlji, već je doputovao s njima.
– Jednostavno nismo mogli da ga ostavimo. Svi su nam govorili da nismo normalni. Ali on ima takvu dušu da ne možete bez njega, jer je i tamo, kao ovde član porodice. A nama je svaki član važan. Leo se fino prilagodio u Šumadiji i uživa ovde s nama – kaže Sanela.
Tekst i foto: Biljana Nenković
