ВРЕМЕ ЈЕ ДА ПОСЕЈЕТЕ ЛЕКОВИТЕ И ЗАЧИНСКЕ БИЉКЕ
Наше баке су у својим добро затвореним креденцима и високим полицама имале пуно тегли, кесица и кутијица и у свакој је била посебна биљка. Те суве биљке нису куповале у продавницама већ су их гајиле у својим баштама, брале, сушиле и чувале.
И данас, присталице домаћих зачина из природе у својим вртовима, баштама па чак и на терасама, гаје биране лековите и зачинске биљке којима могу пружити све потребне услове.
Жалфија
(Salvia officinalis) се најчешће гаји као грмић. То је вишегодишња биљка, рачвастог, дрвенастог корена који дубоко продире у земљиште. Врло је отпорна на сушу. Млада жалфија има зељасту стабљику која, како она стари, при дну одрвени па неупућени мисле да је дрвенаста биљка. То је биљка топлог поднебља и у нашим условима у производњи ваља бити стрпљив. На малом поседу се обично гаји из расада. Сеје се у пролеће, средином марта, само у плодно земљиште обогаћено минералним хранивима. Семе клија када се температура подигне на 15 степени. Почетни развој је врло спор, ретко цвета у првој години, а у другој процвета врло рано. У условима континенталне климе цветање започиње почетком маја, а траје до краја јуна. Плодови врло споро сазревају, зрели су тек у августу, берба је отежана због осипања семена
Када се гаји из расада, биљке се расађују у пролеће и с таквих жалфија већ се у првој години могу скидати листови. Сваке наредне године, у пролеће се око грмића распе која шака минералног ђубрива, прекопа и залије да се хранива унесу у земљиште. Високе дневне температуре погодују расту и нагомилавању етеричног уља. Зиме без снега, уз јаче голомразице, могу у континенталним крајевима земље нанети веће штете младом усеву, па је зато добро да се жалфија превентивно загрне после другог кошења.
Питома нана
(Mentha piperita) је вишегодишња биљка разгранате стабљике која може да порасте до једног метра. Цвета у току јула, када се и бере. Размножава се столонима и семеном. У нашој земљи на истом месту остаје више година, а пошто је прилично инвазивна биљка и често прерасте леју, мора се „омеђавати“ ископавањем вишка. Ако се то не учини брзо ће се раширити и заузети простор другим биљкама. Пријају јој повремено прихрањивање и заливање. Највише лековитих материја има када се реже на почетку цветања.
Матичњак
(Melissa officinalis) може директно да се сеје, или се праве саднице. Директна сетва може да буде у рано пролеће, у марту, уколико временски услови то допуштају и може трајати све до јуна. После сетве, земљиште је потребно покрити танким слојем растресите земље и редовно га заливати. Семе ниче у наредних 15 до 20 дана. Ако се сеје почетком пролећа, биљке се лети ошишају да би се развио што већи број изданака. Биљке посејане у рано пролеће после 70 до 90 дана нарасту до 12 цм и требало би да имају два до четири секундарна изданка са четири до шест пари листова и то је расад. Саднице се пресађују у јесен исте, или у рано пролеће наредне године и на истом месту се гаји више година. Пријају му прихрана и наводњавање, а у току вегетације биљке се орезују у два наврата и то пре цветања. Орезује се по сувом времену на висину 5 до 10 цм изнад земље.
Лук влашац
(Allium schoenoprasum) има цевасте, шупље листове, дужине до 25 цм, који образују више или мање густ бусен на заједничком ризому, у којем може бити до 80 изданака. У првој години таква биљка не цвета, а у другој, после мировања и јаровизације, из свих старијих изданака избије цветна биљка висине око 30 цм која на врху носи ружичасте или љубичасте цветове. Семе брзо губи клијавост, те се користи само једногодишње. Отпоран је на ниске температуре и може да поднесе и оштре континенталне зиме. Када је дужина дана мања од 14 сати, а температура нижа од 16 Целзијусових степени, асимилати из листова премештају се у луковице, а листови жуте и одумиру, што је знак преласка у фазу мировања. Када се сеје директно у башту, то се ради током марта-априла или у септембру. Прикладнији је за гајење из расада произведеног у контејнерима.
Камилица
(Matricaria chamomilla) се сеје у јесен и у пролеће. За наше прилике јесења сетва (почетак или средина септембра) боља је и сигурнија од пролећне. Али, како је код нас септембар углавном месец без обилнијих падавина и дешава се да посејано семе не никне, боље је овај посао оставити за пролеће. Ако није посејана у јесен, онда се сетва обавља у рано пролеће, тј. чим може да се уђе у башту. Сеје се омашке и у редове, а важно је да се семе не загрће, јер је ситно и клија на светлости. Због тога се избегава сетва чистог семена, најчешће се помеша са ситним песком, кукурузном прекрупом или минералним ђубривом. Однос камилице према материјалу с којим се меша треба да буде 1:3. После сетве, површина се утаба малим ваљком или даском по којој се гази више пута на једну па на другу страну, а све да би семе дошло у додир са земљишном влагом и осигурало да га ветар не однесе. Пошто се ваљањем и табањем направи покорица, требало би да се вилама или неком сличном алатком разбије. Иако у природи расте по травњацима, камилица воли чисту леју, те је треба чешће плевити.
Рен
(Armoracia rusticana) је вишегодишња биљка и гаји се због задебљалог ризома, а једногодишњи изданци се користе за размножавање. Из ризома се развијају адвентивни коренови, који могу да достигну дубину од једног метра, али њихова главнина је у горњих 30 цм земљишта. Сади се у јесен или пролеће, обично од краја марта до средине априла, изданцима дужине око 20 цм. Овакав начин садње назива се вегетативно размножавање и не дозвољава стварање бочних коренова. Постоје три начина садње. На окућницама је најчешћи у јарке дубине петнаестак цм, у размацима од 50 цм, где се резнице полажу укосо на 30 цм размака једна од друге и прекривају земљом. Када се резнице укорене, прихрањују се азотним ђубривом и по потреби заливају у више наврата.
Пише: Светлана Мујановић
Foto: AdobeStock, PNG Wing
