Bivalo je onomad, kad se u gradu svetlosti, Parizu slavio jedan vek od završetka Velikog rata, da se „domaćin“ propisno obrukao rasporedom gostiju. Ali, kako Srbin biti podrazumeva i na svaku muku i belosvetsku nepravdu oguglati, nije se naš narod previše obazirao na činjenicu da je i novopečeni, kobajagi državni, bašibozuk sebi prispodobio kićenje lažnim pobedničkim perjem, pa ni braća Šumadinci, opanak-gedže, nisu bremzali što im negdanji saveznici neljudi postaše. Kako bilo, ni tada kao ni u ove letnje dane kolevka novoveke srpske države, nije se nešto secovala, već gleda da lepe dane iskoristi ne bi li oposlila težačke, seljačke poslove jer bez brazde i sunca čelopeka Šumadinac ne može, sve i da hoće. Na obraz svetskoj eliti i novom svetskom poretku koji je pretpostavio kvazi državu najstradalnijoj zemlji i narodu prve svetske klanice i kolevci Titana sa Cera, Kolubare, albanskih neviđbog gudura, Plave grobnice i konačno Solunskog fronta gde je slomljena kičma sile ćesarskog germanskog imperijalizma.
Njima na dušu i nek’ im je alal, jer srpski seljak, gedža, je i daleko veće nepravde istrpeo ne ponizivši se, pa neće ni ova bruka od svetskog poretka doveka trajati. Kako bilo, dok se nove domine sveta slažu, sa Oplenca, gnezda i konačnog počivališta Karađorđevića, poviše junačke Topole, i danas, kao i pre jednog i više vekova, puca vidik na talasastu, šumom ovenčanu majku Šumadiju, pa svaki momenat tamo proveden podseća i na glasoviti Dan primirja, koji se nekad, do ove kvazi političke korektnosti u kojoj kraj žrtve i dželat njegov besramno stoji, zvao pobedom Antante nad Centralnim silama predvođenim kajzerovim Drugim rajhom i terminalno obolelom KundK monarhijom. Na tom visu, dok se ulazi u belim venčačkim mermerom optočenu zadužbinsku crkvu Svetog Georgija u čijoj desnoj apsidi tihuje sarkofag Voždov, a sa leve njegovog unuka, čiča-Pere u seljačkim, vunenim čarapama sahranjenog najnarodnijeg kralja kojeg je Evropa videla, sama pomisao na heroizam tih jednostavnih i stradalnih ljudi, nagoni posetioca da razmisli i o tome kakvi smo i u šta smo se odmetnuli i mi sami, tačnije da li smo dostojni takvih predaka.
Svedočanstva veličine i skromnosti
Skromni natpisi na sarkofazima, pod krstom časnim uklesani, na kojima stoji tek Kara-Đorđe i Petar Prvi sa datumima rođenja i smrti, možda i najbolje svedoče o tome kakvi su ljudi stvorili novoveku Srbiju, ali kitnjasto unutrašnje uređenje u kojem dominiraju tehnikom mozaika od murano-stakla učinjeni freskopisi i italijanski, kararski mermer, prosto nameće i razmišljanje o onima koji su ova dva giganta baštinili, te sledstveno tome i o njihovom poimanju države. Dok u kripti počivaju ostali Karađorđevići i u čijem centralnom delu su svoj večni mir našle i kosti Aleksandra Prvog, kako mermer beleži Kralja Jugoslavije, prisetih se reči jednog srpskog istoričara da je stvaranje Jugoslavije i, pored Srba prečana, oslobađanje ine južnoslovenske „braće“ možda i bila srpska tragična povesna greška, ali i da se ova zemlja i njen narod zbog toga ne trebaju i ne smeju stideti, niti bilo kome izvinjavati.
O začetniku srpske narodne dinastije, Karađorđu, svedoči i njegov konak, dole, u Topoli, iz čije je crkve na Oplenac prenesen tridesetih godina prošlog veka, a poražavajuće izbledele fotografije muzejske postavke više govore o tom narodu koji je Voždovog unuka, svog Oslobodioca, Petra Prvog, ne zbog naredbe, već poštovanja, na rukama preneo preko gorovite i smrznute Albanije. U pozadini fotografija, dokumenta prenosa Voždovih zemnih ostataka na Oplenac, u čijem prvom planu je Aleksandar sa kraljicom Marijom i knez Petar sa suprugom, prost seljački narod srpski, uparađen u stajaća odela sa štirkanim kolerima, u opancima i oputama koji su ih vihorno nosili od Kajmakčalana do Karavanki, seljanke u crnini za onima čije kosti ostaše razvejane kojekude i koju u tom momentu već više od jedne decenije nose ali i novo pokoljenje, tada nesvesno da ih čeka još jedna svetska klanica u kojoj će sto srpskih glava plaćati jednu okupatorsku, a sve zato što ih robovski jaram žulja, ne pasuje im kao kakvom drugom, pitomijem i na ropstvo i bukagije sviklijem narodu.
Zapuštena Kraljevska vinarija i oplemenjeni aranđelovački vajati
Ostade iza Karađorđevića i Kraljevska vinarija, istine radi gabaritima, ali ne i uređenjem, tek nešto više reprezentativnija od vinarija srpskih novovekih tajkuna, čije je osoblje očigledno sviklo na našu svakodnevicu sigurnog „državnog posla“, pa se na goste i znatiželjnike obazire kao i kakav dunavski alas ili tek zaludni pecaroš na dosadnog komarca što mu se oko glave vrzma i nemoćno zuji. Vino kraljevsko po imenu i ceni, ali ne i nužno po kvalitetu, doduše može da se kupi, ali i taj trgovački odnos prema namernicima kao da predstavlja pravu muku i nepojamni teret gospođi sa očima biletarke opustele železničke stanice u Gajdobri, pa se čoveku ni ne mili da nakon prvobitnog ushićenja provede iole više vremena u kompleksu koji bi, da je sreće, mogao da bude vrhunska srpska turistička atrakcija, a ne tek lahor minulih slavnih vremena.
Mada nas je literatura, makar onoga ko je nešto u životu i čitao, uči o nepresušnoj zakrvljenosti i sukobljenosti i svakovrsnoj udaljenosti srpskih novovekih krunskih dinastija, potomaka Crnog Đorđa i vojvode mu, a potonjeg knjaza srpskog Miloša Obrenovića, svega par desetina kilometara dalje, u Aranđelovcu sa još živim vajatima sada pretvorenim u turistički poželjne objekte, koji, zbog njegove lekovite mineralne vode, u rang varoši uzdiže prvi Obrenović. Na vibrantnim ulicama pod Bukuljom koje odišu životom i predivnim vukovskim jezikom od kojeg bi svaki televizijski ili radijski voditelj imao šta da nauči, lep i samosvestan narod žuri svojim poslom, okupiran najverovatnije nekom mukom koja im se ipak na licima ne čita. Život ide svojim tokom, ne obaziru se mnogo na prolaznike i turiste od kojih je većina onih banjskih, možda i ne razmišljaju o istoriji svog kraja kad već sa njom žive svaki dan, ali čovek ne može a da ne primeti stasitost i dostojanstveno držanje tamošnjeg sveta i njihovu nehinjenu gostoljubivost, sve zbog čega jednom bejasmo prvi među narodima vaseljene. Ogromnim parkom u srcu nekad bogate trgovačke, a sada samo osrednje banjske varoši trčkaraju mališani u pratnji roditelja, sve igrajući se šuge među impresivnim monolitima od venčačkog mermera sazdanim rukama najvećih svetskih vajara koji su se svojevremeno okupljali na glasovitoj manifestaciji „Mermer i zvuci“. Tu su i neizostavni seniori kojima je pre svega lekovita Bukovička banja povod za dolazak u ovaj kraj, a kako sebi zadasmo u zadatak da posetimo i Orašac u kojem je zapaljena, ne iskra već prva baklja srpske slobode, odlazimo do ovog seoceta na putu ka stonom Beogradu. Mada je obeleženo tek prostim saobraćajnim znakom „Marićevića jaruga“, lako se pronalazi mesto na kom se okupiše 1804. godine knezovi, hajduci i druge nebojše srpske ne bi li osmanlijski jaram sa narodnog vrata skinuli. Iako se mnogo toga može „otpisati“ na kišovito proleće, samo mesto Prvog srpskog ustanka, narečena Marićevića jaruga, utisak je, uređena nedostojno skromno, liči bezmalo na spomenik kakvom lokalnom, nebitnom događaju a ne zajedničkom kliktaju Petrovića, Obrenovića i inih srpskih tića, kliktaju koji je uzdrmao Stambolske zidine e da bi ih 108 godina kasnije do temelja razorio.
Pa, možda smo i zbog toga došli tu gde jesmo…
Milić Miljenović
Dobro jutro broj 568 – Avgust 2019.
