Naša zemlja ima izuzetne uslove za gajenje lešnika. Međutim, proizvodnja nije dobro locirana, ocenjuje profesor Zoran Keserović. On podseća na to da se proizvođači moraju više udruživati, kako bi bili konkurentniji.
Nažalost, većina plantaža je locirana tamo gde nisu dobri agroekološki uslovi za proizvodnju – kaže dr Keserović. – Recimo, vodeće opštine su: Šid (115ha), Pećinci (111ha), Kula (107ha), a centralna Srbija ima daleko bolje uslove, zato što je lešnik biljka koja voli više svetlosti, veće nadmorske visine, s obzirom na način oprašivanja koji se odvija pomoću vetra. Problem naših proizvođača je to što su usitnjene parcele, što nema velike količine lešnika i konditorske industrije nisu zato zainteresovane. Proizvođači će morati u narednom periodu da se udružuju kako bi bili konkurentni na tržištu. Sigurno je da i ministarstvo i Pokrajinski sekretarijat za poljoprivredu treba da podrže širenje ove izuzetno profitabilne kulture.
Ko se odluči za uzgajanje lešnika, čini se da je na višestrukom dobitku. Em nije kvarljiva „roba“, em kad jednom da plod – uvek će ga davati, ne smetaju mu ni loše vremenske prilike, a sve više nalazi primenu u farmaciji, kozmetici i prehrambenoj industriji. Osim što se može prodavati u vidu sadnica, ali i kao plod, i ljuska je dobra kao pelat za centralno grejanje. Sve navedeno ohrabrilo je proizvođača Dmitra Rodića iz Kupinika kod Plandišta, da pre 21 godinu počne da se bavi ovom poljoprivrednom granom od koje nema nameru da odustane, štaviše, u planu je da se širi.
Osam godina čekanja
Jedan od najvećih problema pri proizvodnji lešnika je dug investicioni ciklus, kažu poljoprivredni stručnjaci. Proizvođači moraju prvo da dosta ulože u zasade, a onda da na povrat novca čekaju nekoliko godina, a mnogi nemaju ni strpljenja ni resurse.
Problem je u tome to što lešnik potiže punu rodnost tek posle šest do osam godina. Sve to vreme proizvođač treba da ulaže u zasade: da održava zemljište u voćnjaku, da primenjuje mere nege, da formira uzgojni oblik, da đubri zemljište, koristi određene mere zaštite, s neizvesnim šansama za dobrim plasmanom, pogoršanim pandemijom. Zato se u Srbiji lešnik, koji ima idealne uslove za rast i proizvodnju, uglavnom uvozi.
Proizvodnja lešnika u Srbiji podmiruje manje od 10 odsto godišnjih potreba konditorske industrije, a domaće konditorske kuće godišnje za uvoz lešnika, pretežno iz Turske, potroše više od 8 miliona dolara.
– Rodom sam s Korduna, a tamo lešnik raste kao u Banatu trnjine, tako da sam rešio s lešnicima i da krenem – priseća se Dmitar Rodić, priznajući da je u početku najviše nailazio na nerazumevanje, čak i osude okoline. – Polako sam sa svim krenuo, a onda sam sve i umatičio, a od 2006. godine imam i firmu „Hazelnut“ koja proizvodi sadnice lešnika. Nećete mi verovati, ali krenuo sam sa šest sadnica, a sada proizvodim oko 60.000 sadnica.
Na 16 hektara uzgaja različite generacije lešnika, od kojih nisu sve u punom rodu, a uzgaja i razne sorte – Rimsku, Istarsku dugu i Halški džin. Međutim, ceo Rodićev posao krenuo je nešto drugačijim, čak i lošijim tokom otkako se pre šest godina opredelio za organsku proizvodnju na pet hektara.
– Lepa je to priča s organskom proizvodnjom, ali kod nas teško ide jer je skuplje od konvencionalne, pa ne možemo da postignemo cenu koju diktira tržište – objašnjava naš sagovornik i kaže da planira da „beži“ iz toga već naredne godine, naročito zato što ga sertifikacija košta 1.700 evra, što cena organskog lešnika ne može da podnese. – Sve bi trebalo da bude bar duplo skuplje zbog cene repromaterijala, đubriva i sredstava za zaštitu. Bolje sam prolazio dok nisam bio u organskoj proizvonji. Kad sam počinjao, bilo je dobrih nagoveštaja, a nisam razmišljao o domaćem, već isključivo o inostranom tržištu. Imao sam i kontakt s Nemcima, ali zbog cele situacije s koronom niko se ne pojavljuje. Kako će sve proći, nemam pojma, a ni vremena za čekanje. Za sada šaljem proizvod jednoj beogradskoj firmi koja od toga pravi kolače, kremove i putere.
Prošle godine Dmitar Rodić poslao je svoje uzorke potencijalnim kupcima u London. Iako je sve proticalo dobro, na kraju su mu ponudili manju cenu nego proizvođačima iz Italije koji imaju slabiji kvalitet lešnika. Kada ih je upitao zbog čega mu nude manje novca za bolji proizvod, samo su mu rekli: „Zemlja Srbija“.
– Bar su bili iskreni – kaže naš sagovornik. – O ovoj godini ne treba pričati, specifična je i čudna, i sve slabo ide. Nikad manje nisam imao rezervacija za sadnice… Recimo, u martu je trebalo da dođe čovek iz Kirgistana, da nam dâ avans za sadnice koje bi posadio na 50 hektara. Taman sam mu poslao pozivno pismo kako bi izvadio vizu, a onda su nam zatvorili granice. Nije to problem, potrošiću ja zalihu pa neću biti u minusu, ali će me sve dodatno koštati jer će morati opet da ide na preglede, pa ponovna sertifikacija… Uvećavaju mi se troškovi, a neću moći da postignem ni 20 odsto veću cenu.
Ovu godinu završiće sa spremnih 30.000 sadnica, a skupljajući lešnike dobije dve tone sa samo 570 stabala, poređanih u dva reda od po 250 metara, s tim što se u organskoj proizvodnji dobije manja količina.
– Verujte, fina budućnost čeka sve nas koji se bavimo lešnicima, jer u svetu nema ni 20 odsto od potrebnog – ukazuje Rodić, koga, osim problema nastalih zbog teške i neizvesne epidemiološke situacije, muči i to što još uvek nije dobio subvencije od države. – Treba da dobijem oko 200.000 dinara, ali još mi nisu uplatili, a već je kraj godine.
Bavljenje lešnicima je isplativo, naročito domaćinstvima koja nemaju mnogo zemlje, kaže proizvođač te kulture Dmitar Rodić. Recimo, porodica koja ima i do deset hektara, može sama jednim traktorom da odradi sve što je potrebno, a da lepo živi.
– Svako seosko domaćinstvo, ako ništa drugo, već ima prostorije za skladištenje, odnosno ambare koji su se nekad koristili za kukuruz. Kad se tu napravi dobar patos, nema razloga da se plašite za lešnike. Od mašinerije je potreban i mali traktor do 50 konja koji može da odradi i površinu od 20 hektara – objašnjava naš sagovornik.
