Davno beše, ima tome dvadesetak godina, kad kao mlad novinar uđoh u priču nazvanu „Obnovimo sebe, podignimo Stupove“. I to „Podignimo Stupove“ okupilo je tih godina mnogo mladih glumaca, pevača, umetnika, svih onih koji su želeli da svojim učešćem u obnovi manastira Đurđevi Stupovi u Rasu, uzidaju jedan kamen u budućnost. Makar i onaj najsitniji koji žulja u cipeli ali je u ovoj priči bitan. Putovali smo svuda, snimali spotove za Vaskrs, Božić, družili se i bili, što bi se reklo, mala porodica. Neki od tih glumaca, tada jedva poznati, posle su raširili krila kao ranjeni orao, pa se razmahali, pa se uzdigli, pa postali nešto „više“. Ali, dok smo radili, dok smo dizali Stupove svojim učešćem i trudom, bivali smo kao jedno i disali duhovnom pesmom i molitvom. Ono najlepše, čemu smo se svi radovali, bio je Đurđevdan u Đurđevim stupovima. Slava manastira u obnovi. Bože, koliko smo svi bili poletni, koliko svi puni sreće i želje da sve bude kako Bog zapoveda. Tadašnji iguman, otac Petar Ulemek, bio je nekako mekan, duševan i sav nasmejan. Spreman za šalu, spreman za smeh i za poneku smicalicu. Danas je on porodični čovek sa sedmoro dece. Ali jedan doživljaj u manastiru, na Đurđevdan pre mnogo godina, ostao mi je u sećanju. U Stupove smo stigli rano, čitava bulumenta pospanih glumaca i pevača duhovne muzike, novinara i „običnih ljudi“ željnih duhovnog uzdizanja, a malo i posnog pasulja, sarmi krčkanih u zemljanim loncima na poljani ispod manastira. Sve su to spremale aščije iz okolnih sela. Šatori postavljeni par dana ranije, klupe, stolovi, tanjiri, sve pod konac. Samo da prođe služba i iguman blagoslovi ručak. A dok smo stajali na službi, iguman je pričao sa narodom, prihvatao priloge i dočekivao goste monahe i monahinje iz drugih manastira. Gurajući se, kao i svaki novinar na zadatku, dođoh do samog oltara, do vladike Artemija i drugih monaha koji služiše službu. Slikam, pomeram se, ljudi negoduju ali otac Petar aminuje. Bitno je da se reč o stupovima širi. I u tom slikanju, tihom izvinjavanju verinicima koji kao stene stajaše dok služba traje, ostade mi oko na jednoj svetlosti. Kroz telo prođe jeza, ruke zadrhtaše, aparat neće da okine. Kao da ne želi da pokvari taj momenat, tu neverovatnu pojavu monahinje koja lebdi. Da ne dodiruje tlo manastira, da tako tanka i krhka levitira pored oltarne ikone. Tako se meni činilo, tako sam ja bila opčinjena pojavom. Bledog lika ispod crne rize, ona je stajala i tiho pevala. Mlada, prozirna, kao da se sama Bogorodica spustila među ljude. Kažem, tako je meni izgledala. Aparat kako okrenem prema njoj, tako blic sevne toliko da ne može lice da joj se vidi. Bilo me je već sramota koliko puta sam u sred manastira, u sred službe, ispred vladike Artemija, pokušala da je fotografišem. I prosto ne može. Neće. Kao da neka viša sila ne dozvoljava. Ona ne menja izraz lica, iako je videla da je fotografišem, iako joj je moj nesrećni aparat ko zna koliko puta blicnuo u oči, stajala je kao porculanska lutka. Shvativši da neću uspeti da je slikam onako kako bih želala, izađoh napolje da sačekam kraj službe i nju da izađe. U razgovoru sa ranjenim orlom koji je tada bio tek izleglo pile, saznadoh da je monahinja duhovnim imenom Efimija, igumanija manastira Gradac, magistar likovnih umetnosti. Nekadašnja slikarka Jasna Topolski došla je u manastir Gradac da otkrije neke životne istine a ostala je kao mati Efimija i postavila ikonopisačku školu koja je danas jedna od najpoznatijih u Srbiji. Tada je bila igumanija, danas tihuje u manastiru Uspenja Presvete Bogorodice u Francuskoj, poznatom kao Išon. Utisak koji je ostavila na mene i danas je živ. Monahinja koja lebdi, na Đurđevdan u Đurđevim stupovima.
Tekst: Zorica Dragojević
Foto: Autor: Radmilo Đurović – Sopstveno delo, wikimedia
