Đumbir je višegodišnja biljka, koja se u Srbiji gaji uglavnom iz hobija i znatiželje baštovana, te je često srećemo u saksijama. Naziv potiče iz sanskrita, koji opisuje koren đumbira kao “telo u obliku roga”, koji se širom sveta obilato koristi kao lek, začin i dodatak jelima i pićima. Jedna je od najstarijih gajenih biljaka.
Piše: Biljana Nenković
Stablo i listovi đumbira rastu do jednog metra visine, a rizom, koji se i koristi u ishrani, širi se pod zemljom. Koren je grozdastog oblika i iz svakog novog „okca” raste po jedna nova stabljika. Podseća na gomolj čičoke, kvrgav je, tvrd i ima smeđe-sivkastu koricu. Đumbir cveta u drugoj godini od sadnje. Cvetovi su žute boje i razvijaju se u cvastima.
Najbolja „bašta” u kuhinji
Đumbiru najviše odgovara tropska klima. Gajiti đumbir na otvorenom u našoj zemlji skoro je nemoguće, već samo u zatvorenom prostoru, gde mu se obezbeđuju povoljni klimatski uslovi. U zatvorenom prostoru može se saditi u bilo koje doba godine, samo mu je potrebno obezbediti optimalnu temperaturu. Najbolje ga je gajiti na konstantnoj temperaturi od oko 20 stepeni Celzijusa. Može da preživi temperature do 12 stepeni, ali ako je niža, biljka će ući i fazu hibernacije i usporiće rast. Ne može da podnese temperature ispod nule i biljka će propasti.
Đumbir voli zemljište koje je najsličnije prirodnom – vlažno, rastresito, bogato i humusno. Kod nas bi mu najbliže odgovarala zemlja za cveće. Ne uspeva na kiselim i siromašnim, glinastim zemljištima. Ono mora dobro da upija vodu, a da je ne zadržava. Zemlja može da se pomeša s malo peska zbog veće propusnosti.
Najčešći način razmnožavanja đumbira je iz rizoma. Odabere se što svežiji koren s izdancima, stavlja se u vodu na 2 sata, a potom u zemlju. Treba mu dobro zalivanje, jer je đumbir tropska biljka, voli vlagu i nakon 3 do 4 nedelje trebalo bi da se pojave izdanci. Tada se presađuje u veću saksiju ili kontejner, da bi rizom mogao da se razvija.
Saksija mora biti dubine bar pola metra, a kako rizom raste, i saksija mora biti veća. Đumbir se gaji u toploj i dobro osvetljenoj prostoriji, sa dobrom vlažnošću, te bi kuhinja bila idealno mesto za njega. Ako se ostavi u prostoriji sa grejanjem koje isušuje vazduh, listovi se moraju redovno orošavati. Biljka leti može da se iznese napolje, ali ne na direktno sunce. Ako su tokom leta noći hladne, onda ga treba uveče unositi u zatvorenu prostoriju.
Rizom je zreo kad cvet otpadne
Zaliva se 2 do 3 puta nedeljno. Zemlja bi trebalo uvek da bude vlažna, ali ne natopljena. Kada se biljka ukoreni, rizom se brzo razvija i ispunjava prostor u saksiji, pa se presađuje i proređuje, tako da između biljaka bude razmak od najmanje 20 centimetara.
Đumbir, dobijen iz rizoma, spreman je za upotrebu nakon 6 do 8 meseci. Zrelost rizoma određuje se prema stabljici, koja se inače ne orezuje. Kada ona poraste do jednog metra, a cvet precveta i otpadne, tada je koren đumbira zreo i dobar je za upotrebu.
Kada je zreo, može se izvaditi ceo koren, a može se koristiti i samo jedan deo rizoma. Preostali deo s izdancima koji su vidljivi na korenu, može da se presadi. Nakon vađenja pere se i koristi se svež. U frižideru može da se čuva oko dve nedelje i neće izgubiti ukus i aromu. Može i da se suši na 3% vlage, a potom se melje i koristi kao začin. Jedan od načina čuvanja je i kandiranje, i takav može da se upotrebljava do godinu dana.
Narodni lek širokog spektra
Đumbir ima velik sadržaj gingerola koji stimuliše varenje i uklanja nadutost i gasove. Poznat je kao lek protiv crevnih bolesti i mučnine. Cenjen je zbog protivupalnih i antibakterijskih svojstava, te se koristi za jačanje imuniteta. U svežem stanju pomaže kod disajnih problema i alergija. Čaj od sušenog đumbira popravlja raspoloženje i umiruje. Đumbir takođe umanjuje stres i snižava holesterol. S limunom i medom ima slično dejstvo kao ibuprofen i ublažava grčeve. Od njega se pripravlja tinktura koja ublažava bolove kod artritisa.
Začin svetskih kuhinja
Đumbir ima specifičan slatko-ljutkast ukus. Koristi se za pravljenje marinada, umaka i kao začin. Upotrebljava se svež ili sušen i u slanim i slatkim jelima. Neizostavan je začin u indijskoj i kineskoj kuhinji, ali se sve više upotrebljava i kod nas. Stavlja se u limunade i čajeve, dodaje se u jela od mesa i kolače.
Od obloge za rane do piva od đubmira
Put đumbira je dug i uzbudljiv. Prvi put otkriven u južnoj Kini, a odatle je prenet u Indiju i tropske krajeve. Na Dalekom Istoku upotrebljavan je za obloge kod lakših rana i krvarenja. Na početku nove ere stigao je u Evropu i Afriku, na Tajland i Havaje. Danas je najveći proizvođač i potrošač đumbira Indija, ali se najkvalitetniji proizvodi na Jamajci. Dok je Indija bila engleska kolonija, izvozila je velike količine đumbira na ovo ostrvo, gde je prvi put napravljen tradicionalni božićni kolač sa đumbirom – gingerbread. Za vreme prohibicije od đumbira se pravilo i pivo – ginger ale, koje je još uvek popularno širom sveta.
