Kad se spomene istok Srbije, pogotovo region oko Zaječara, Negotina, zagonetni predeo takozvanog dunavskog Ključa, kao po nekom nepisanom pravilu koje su nametnuli tabloidi, prva asocijacija je „vlaška magija“, budalaština isfabrikovana kontinuiranim zaluđivanjem našeg naroda okultnim i onostranim. Tek bi druga i potonje asocijacije šire javnosti bila fenomenalna vina negotinskog vinogorja, divlja lepota Deli Jovana, Miroča i Crnog vrha, bogata istorija ne samo kolevke rimskih imperatora i njihovih moćnih gradova i letnjih rezidencija, već i kraja kojim su gospodski hodili, tvrde gradove zidali Nemanjini potomci i velmože, ali i glavu na panj za slobodu zlatnu polagao Hajduk Veljko, div junak svog prezimenjaka Crnog Đorđija Petrovića, baš kao što su se i njihovi potomci, tek sa telećacima na omršavelim ramenima probijali kroz albanske gudure gonjeni neusahlom nadom u pobedonosni povratak u domaju, majku Srbiju.
Sva ta iskonska lepota i višemilenijumska istorija kao da su se usekli u genetski kod tamošnjeg življa, miroljubivog i zanimljivog miksa Srba i Vlaha, naroda gostoljubivog i pitomog, spremnog na pomoć svakom koga namera ili tek slučaj nanese u njihov kraj. Prostrana ravnica sa uzbibalim brdima oko Negotina, krije neke tajne, ali su one jako daleko od okoštalih okultnih bulažnjenja, tajne spravljanja nektara bogova, vina koja samo valjda zahvaljujući našoj osvedočenoj inertnosti kao naroda nisu na svetskom enološkom pijedestalu, rame uz rame sa vinima Toskane, Bordoa ili Šampanje. Ako nećemo mi, ima ko hoće, pa u poslednjih nekoliko godina sve je veći broj turista u ovom kraju koji, uz prirodne lepote, ne propuštaju da degustiraju čarobnu „crnu tamjaniku“, vino spravljeno od autohtone loze, koje doduše ne može da se pronađe tek tako, na svakom ćošku. Za njim valja tragati.
Tajne rajačkih pimnica
A gde traganje započeti, ako ne u glasovitim pimnicama, ili danas uobičajenije rečeno – pivnicama u Rajcu, na nekih dvadesetak kilometara od Negotina, isključivo ekonomskom naselju kamenih kuća podignutom tokom 19. veka, ne bi li rajački vinogradari imali gde da prerađuju grožđe i skladište ali i sami uživaju u svojim vrhunskim vinima. Ovih neobičnih naselja ima i u susednim selima Rogljevu i Smedovu, nešto daljem Štubiku i Tamniču, ali rajačkih 270 deluje najimpresivnije, pa samim tim privlače najviše turista, iako se do Rajca (ne i autobusom) stiže do očaja lošim i uskim asfaltnim drumom. Zbir rajačkih pimnica šćućurio se u obroncima svojih tirkiznih brda, pa pošto u njima nikada nisu stalno živeli ni njihovi preci, ni današnji negotinski Krajišnici ne obitavaju po vasceli dan u kamenim kućama, već u njih dođu tek na dan-dva tokom vikenda, koji su i jedina šansa za razgledanje enterijera i pronalazak najbolje čuvane tajne srpske eneologije, „crne tamjanike“.
Jedna od, istina, malobrojnih pimnica koja živi životom turističkog objekta je i ona mladog bračnog para Saše i Sanje, inače po osnovnom zanimanju i obrazovanju negotinskih geometara, koju od ostalih izdvaja ne samo uređenost, već i skromna drvena tabla na kojoj stoji „ C’est la vie “. Kako kažu ovi mladi ljudi, u turizam su ušli potpuno slučajno, jer se nakon kupovine i preuređenja jedne od oronulih pimnica jednostavno nisu mogli „braniti“ od prijatelja i poznanika željnih da sa njima podele užitak rustičnog vikend-boravka u naselju sazdanom tokom 19. veka, pa kad već za druge kuvaju, za njima spremaju…
– „Crna tamjanika“ je, mada autohtona, iz ovog kraja, i dalje prilično retko vino, jer samo najuporniji vinogradari istrajavaju u njenoj proizvodnji, pošto se od tog grožđa ne dobija previše vina. Ali ono što se proizvede ima svoje poklonike koji ne dolaze samo ovde, već i u manastir Bukovo kod Negotina, po predanju zadužbinu kralja Milutina, u kojem se njegovom proizvodnjom bave monasi – pojašnjavaju domaćini, sipajući nam u čaše taj mistični tečni rubin jedinstvene arome i neponovljivog ukusa, uzgred nam tek preporučujući dve-tri pimnice u kojima stoluju vinogradari i vinari vični uzgoju i spravljanju ovog zanimljivog i retkog vina, što je informacija koja se ne bagatelizuje, već se odmah stupa u trgovačku akciju. Koliko da ne zaboravimo ovaj kraj, ali da njegov krunski dragulj možemo da predstavimo onima koje smo kod kuće ostavili.
Od Vratnjanskih kapija do Mokranjskih vodopada…
Kad se već čovek pobrine za blagoutrobije, valjaju se i noge protegnuti, a nema boljeg mesta za to od posete Vratnjanskim kapijama, fenomenu prirode koji se zaštitnički nadvio nad Vaznesenjski manastir. Posebno je impresivan Veliki prirast, prolaz u vidu svojevrsne kapije, kroz srce planine usečen snagom rečnih vekova, čiji je svod 30 metara visok, ali za njim ne zaostaju ni nešto manji Suvi i Mali prirast, do kojih se stiže povremeno i zahtevnijom uzbrdicom na kojoj je vidljivo obeležena staza o kojoj se volonterski brinu ovdašnji entuzijasti planinari. Pod gigantskim lukom Velikog prirasta putniku namerniku se neminovno nameće razmišljanje o vlastitoj smrtnosti i tome koliko je beznačajan u odnosu na sile prirode koje svoje trajanje ne mere vekovima već eonima, tokom kojih naizgled nejak potok u ljutom kamenu ureže ovu kolosalnu prirodnu kapiju.
Za ovim prirodnim fenomenom lepotom ne zaostaju ni Mokranjski vodopadi na Sikolskoj reci, a ako vam se ime čini poznato, niste pogrešili, pošto se radi o slapovima u blizini seoceta u kome se rodio jedan od rodonačelnika srpske novoveke muzike, znameniti Stevan Stojanović Mokranjac, u koje možete svratiti i na povratku u Negotin. Sin uglednog trgovca vinima, na insistiranje prerano obudovele majke, gotovo celo detinjstvo je proveo upravo u Negotinu, iz koga se cela porodica, prepoznajući njegov talenat, seli u Beograd, a on sam dalje u galaksiju velikana koji su zadužili srpski narod svojim darom i radom.
Danas je tek u životu muzej posvećen ovom kompozitorskom titanu, dole u Negotinu, lepo o njemu brinu zaposleni Muzeja Krajine, baš kao što se s jeseni u tu varošicu slije sve ono što u horskom pevanju nešto znači u ovom delu Evrope, ne bi li time uveličalo „Mokranjčeve svečanosti“.
Stevanskih livada, Đerdapske klisure…
Prelepe su i Stevanske livade podno Deli Jovana, zanimljiv antički lokalitet Šarkamen koji se vezuje za imperatora Galerija i Maksimina Daju, a ako se ima volje i vremena ni Zaječar sa moćnim Gamzigradom nije daleko. Tamo, južno od Zaječara, nakon kraćeg puta kroz niska brda, pred očima iznenada izranja dvadesetak kolosalnih kula-stražara „Feliks Romulijane“, zvanične letnje rezidencije Gaja Valerija Maksimijana Galerija, zeta cara Dioklecijana, i samog rimskog imperatora-tetrarha, koju je podigao i imenovao u čast svoje majke Romule i u koju je nameravao da se povuče nakon svoje tetrahijske vladavine, ali ga smrt preteče i osujeti u imperatorskoj penziji. Stajala je ova moćna građevina, tačnije monumentalni kompleks kasarni, hramova i rezidencija, vekovima posle Galerija i matere mu, pa se i danas čovek zapita kakav su utisak ti moćni zidovi ostavljali na varvare ogrnute sirovim kožama i sa vučijim kalpacima na glavama, koji ga u svojoj kulturno-tehnološkoj inferiornosti i njome uzrokovanom besu ipak razoriše, e da bi se u njemu zmije naselile, po čijem gmizanju u žbunju i čestaru ižđikljalom na razrušenim zidinama nastade i ime Gamzigrad za ovaj lokalitet.
Za kraj obilaska ovog kraja, odnosno povratak u mirnu Vojvodinu, neizostavno valja ostaviti možda i najpitoresknije putešestvije, prolazak Đerdapskom klisurom koja oivičava dunavski Ključ. Od Kladova kod kojeg se moćni rečni div ponovo razliva u skoro zalivsko-morske širine ulazi se u ponekad i klaustrofobičnu klisuru koju je Dunav urezao, pa se ubrzo ponovo nameću istorijske reminiscencije pri pomisli kako je baš ovde car Trajan ukrotio talase, sagradio most ne bi li njegove legije Dačanima namaknule jaram rimskog orla. Kazan, sa rečnim saobraćajem gustim kao u venecijansko subotnje prepodne, viđen sa vidikovca još jednom svedoči o prirodnim lepotama donjeg Podunavlja, a kao impresivni nemi stražar na ulazu u klisure dah oduzme nedavno obnovljena Golubačka tvrđava (mada iz nekog portirsko-nemuštog razloga zatvorena za turiste), čije kule pomno motre na razliveni Dunav, obala na tom mestu razmaknutih čak šest kilometara. Dok taj utisak nije minuo, na njega se već nadovezuje lepota Srebrnog jezera, pa Ramske tvrđave koju trenutno obnavljaju turske taščije i srpski klesari, pa Viminacijuma, pa…
M. Miljenović
Dobro jutro broj 567 – Jul 2019.
