Selo Belušić kod Rekovca nekada je bilo poznato po pletenju korpi od vrbovog pruća. Nije bilo kuće u kojoj se nisu plele korpe, dok danas tek poneki pletar pokušava da otrgne od zaborava ovaj stari zanat. Nekada je u selu bilo čak 17 otkupnih mesta, a sada se korpe prodaju po vašarima i etno sajmovima. Pojedine zanatlije iz Belušića sredinom 80-ih godina prošlog veka izvozile su gotove proizvode u tadašnju SR Nemačku, 90-ih u Sloveniju, pa čak su se ovi proizvodi mogli naći i u JAT-ovim avionima, u kojima su deljeni kao poklon putnicima.
Piše: Jelena Lukić
Direktor Osnovne škole „Dušan Popović“ u Belušiću, Nenad Mijajlović, i sam pletar, odlučio je decembra prošle godine da osnuje Učeničku zadrugu „Zlatne korpice“, kako bi učenici naučili da pletu korpe od vrbovog pruća, jer je to vrlo kreativan i unosan posao. On ih obučava veštinama pletarstva i, kako kaže, cilj mu je bio da nekoliko đaka nauči da plete korpe, a zatim da oni obučavaju drugu decu. Jer, malo je ostalo onih koji znaju da pletu korpe i uglavnom su to staračka domaćinstva.
Korpama školovali decu, gradili kuće
– Ovaj zanat počeo je da se razvija u Levču posle Drugog svetskog rata, jer je rođeno puno dece, pa su roditelji počeli da pletu, kako bi ih prehranili i školovali. Na teritoriji Srbije počele su da se osnivaju zadruge. Pruće, sorte zlatica i amerikanka, kamionima se dovozilo iz Bosne u Levač. Skoro svaka kuća je plela korpe, a najviše se plelo u Belušiću, Brajnovcu, Dragovu, Opariću, i malo u Sekuriču. U svakom većem selu postojala je otkupna stanica. Cena svake korpe je bila zagarantovana, a novac je isplaćivan odmah po predaji. Ljudi su radili i danju i noću. Osamdesetih godina bile su restrikcije struje, a moji roditelji su pleli uz sijalicu, kojoj je snagu davao akumulator. Korpe su rađene za inostranstvo – objašnjava Mijajlović.
Mnogi Levčani su od pletenja korpi sagradili kuće, kupili stanove u gradovima i školovali decu.
– U Brajnovcu je tada bilo preko 300, a sada samo 126 stanovnika. Zanat je počeo da izumire osamdesetih godina prošlog veka, kada su počele da se raspadaju zadruge. Više nije bilo izvoza, pa je cena korpi drastično opala. Kupovali su ih nakupci. Pravi pletari, koji su zbog toga bili ljuti, izgubili su volju za pletenjem. Zanatom su nastavili da se bave samo oni koji su školovali decu. Kada bi ih iškolovali, prestajali su da rade. Sada su u Brajnovcu ostala samo tri pletara, a u celoj opštini ima ih jedva dvadesetak, uglavnom starijih ljudi. Korpe iz Levča sada otkupljuje jedna austrijska firma preko posrednika iz jednog sela, koji zarađuje duplo više od pletara. Najveći problem je u tome što ne postoji zagarantovano tržište – zaključuje Mijajlović.
I njega je muka naterala
Zanimljivo je da Nenad Mijajlović (56), iako potiče iz pletarske porodice, nije znao da plete do 2014. godine. Kako kaže, i njega je muka naterala, jer su deca krenula na fakultet i trebalo je obezbediti novac za školovanje.
– Imam svoj vrbak na 15 ari, kao i većina pletara, jer je tako isplativije. Sâm kuvam i ljuskam pruće i to je teži deo posla, a najlakše je da se plete. Kada su sin i ćerka krenuli na studije, počeo sam da pletem. Pošto sam gledao kako to rade moji roditelji, trebalo mi je samo malo upornosti da sednem i da počnem. Za vikend mogu da ispletem korpice u vrednosti od 6.000 do 7.000 dinara. Dnevno pletem i do 40 manjih korpica. Prodajem ih cvećarama i one stalno naručuju ponovo, što znači da im se sviđa kako radim. Da bi korpa bila kao salivena, debljina pruća mora da bude ista. Nije baš ni lako da se plete, jer bole kolena i leđa od položaja u kojem se sedi – otkriva nam Nenad.
Učeničku zadrugu za sada čine tri učenika sedmog razreda, ali direktor planira da naredne školske godine konkuriše za sredstva kod Ministarstva prosvete i da okupi najmanje 20 đaka.
Koristan hobi sedmaka iz Sekuriča
– Počeli smo da pletemo za vreme odmora, kako se ne bismo dosađivali. Onda mi se mnogo dopalo. Ima puno drugara koji žele da se priključe našoj zadruzi – kaže Nemanja Simić iz Sekuriča.
– Za ovaj zanat sam se zainteresovao kada nam je direktor pokazao svoje korpe i objasnio nam kako se pletu. Najteže mi je bilo kada sam počinjao da pletem. Kad sam naučio, sve mi je postalo lako. Sada znam da ispletem celu korpicu, i to za pet do šest minuta. U mojoj porodici niko ne plete. Voleo bih da mi to bude hobi – kaže Luka Nikolić iz Vukmanovca.
Nenad Spasojević iz Lepojevića priznaje da još uvek ne zna da isplete drške za korpu pa mu oko toga pomaže direktor. Njegovim roditeljima je drago što će im sin naučiti ovaj zanat.
Kako bi što više mogao da se posveti deci i da ih nauči pletarskom zanatu, direktor Mijajlović je nakon formiranja zadruge podneo ostavku na funkciju, ali su ga članovi Školskog odbora i predsednik opštine zamolili da ostane. Kada mu 2025. godine istekne mandat, neće konkurisati za mesto direktora, već će se posvetiti zadruzi.
Kad je na vrbi rodilo grožđe
Nenad Mijajlović kaže da je učitelj Aca iz Belušića pedesetih godina prošlog veka doneo prvu vrbu u selo.
– On je prvi pletarskom zanatu počeo da uči đake. Pošto je ovo bio voćarski kraj, a domaćinstva živela od prodaja grožđa, vina i rakije, bili su skeptični prema ovom zanatu. Učitelj Aca im je samo govorio: „Videćete kad na vrbi rodi grožđe“. Levčani ga nisu razumeli. Ali, kako su te godine vinogradi podbacili, a vrbovo pruće moglo svuda da se kupi, shvatili su da je pletarstvo zanat koji donosi sigurnu paru – priča Mijajlović.
Zainteresovani i đaci, i roditelji
– Ima đaka zainteresovanih za ovaj zanat, ali i roditelja. Čak su se i neki pletari ponudili da dođu i da pokažu svoje umeće, jer znaju kako je to bilo nekad, a kako je danas. Iako đaci ne mogu da pletu teže korpe, jer su im prstići slabi, bitno je da nauče osnovno. Kad dobijemo sredstva od Ministarstva prosvete, kupićemo pruće i organizovati prodaju korpica. Sve što zaradimo, davaćemo deci koja nemaju novac za ekskurziju, đačku kuhinju i slično – navodi Mijajlović i dodaje da na teritoriji Srbije, a možda čak i bivše Jugoslavije, ne postoji učenička zadruga koja se bavi pletarstvom.
Vremena se ipak menjaju. Sve više se vodi računa o zaštiti životne sredine i reciklaži, pa bi korpe od vrbovog pruća, koje traju i po 20 godina, mogle ponovo postati tražena roba.
